Poslednje zbogom 4.deo ✔

26. Poslednje što ostaje je "zbogom"

Pogledam kroz prozor, ne vidim Šekija ni ljude koji trebaju biti tu.

"Delano, nešto se dešava.." Prošaputam.

Delano odma sprema pištolj i sklanjamo se uz zid. Tišina neko vreme..

"Ostani ovde." Kaže mi.

"Ne, ne ostavljaj me samu, ne znaš tko je, koliko jih ima.."

U mraku čujem samo svoje disanje. Ne volim ovake scene, mrak i napetost. Još uvek tišina, kao da netko nema korake. 

I onda u sobu upada neki čovek kao slon velik. Tada se pali i svetlo, jer netko je s namerom da ukloni ljude ugasio struju. Iza koraća Italian. Opet ova napast. Šta hoće sad od mene?

Delano i ja smo skamenuti, ništa ne možemo učiniti, on je tu s 10 ljudi, ja i on sami. Ostavljamo oružje.

"Ja ne volim mnogo da pričam, kod mene je sve po kratkom postupku."
Reće Italian.

"Šta hoćeš od mene?" Pitam ga.

"Hoću tvoj život, meni dovoljno." U mene uperi pištolj, a ovi ostali u Delana. Gledam u njega, mislim u sebi - evo gotovo je. 

Pobio je moje ljude ispred kuće, nikog nema, Albert je u okršaju, ne zna šta se dešava. Kraj je. Ovo nam je kraj. I meni i Delanu. Delano glumi da je opušten, ali čujem mu srce kako kuca. Šutim i gledam u njega. Opet ja razmišljam, ako pokušam nešto pričati.. Ali ne ovaj nema milosti, već sam videla.

Kroz glavu mi prolazi sin, kćer.. Albert.. roditelji.. Sve kao film, kao da mi se prevrtilo u sekundi, samo da se podsetim kako je bilo. To sve traje samo nekoliko sekundi, a svetlo se ponovo gasi. Italian se zbuni, zna da su uz njega ljudi. Ovi njegovi odlaze da provere šta se dešava, on ostaje sam. 

Greška. 

Kobna greška. 

Znam da Delano ima još jedan pištolj iza pojasa. Ali šta sada, šta je ovo? Onda čujem pucaj.. Vrisak u meni je glasan, ali iz usta ne izlazi ni jedan jedini ton. Svetlo se pali. Na podu leži Italian iz čijih usta krv bljuca.
A on puca i dalje u njega. Još 2,3 puta. Hladnokrvno. Na moje oči.

Šokirana gledam u scenu ispred sebe. Delano otvorernih usta gleda u pripremi je bio da uzme pištolj, ali sve kao usporen snimak. Kao da je vreme stalo. »On« drži pištolj i bez da bi trznuo to je uradio. Na kolena padam, ne verujem svojim očima. 

Ulaze Baja i Abaz. Zastanu ispred tela Italiana bez reči. U rukama drže pištolje s prigušivačem. Ovde u mojoj kući se desio zločin. Zločin kojeg neću moći izbrisati iz glave nikad. Zločin koji je nešto najgore što sam videla u životu do sada. Na kolenima i dalje u neverici, misleći da mi se pričinja, pogledam ga u oči.

"Kiki.." Izustim samo. 

On u mene gleda. "Nitko neće pretiti mojoj majci, Nitko!" Poviče.

A hladan pogled, isti Mrki. Mrkijeve reči, Mrkijeve kretnje. On je kopija njegova. Kao da gledam u Mrkija.

Baja mu uzme pištolj iz ruku. On mi prilazi. Klekne pored mene. Svi šute. Pri tom još Albert ulazi, ništa mu nije jasno. Gleda u nas, a ne shvaća. 

"Jesi dobro, majko?" Pita me.

Delano se odmiće nekoliko koraka i hvata se za glavu. Gledam svoje dete u oči. On je tinejđer, on je učinio zločin. Nemam snage ni da mu odgovorim. U šoku sam. 

"Ne brini majko, sve će biti dobro."

A ja bez reči. Usta mi se osušila.

"Kiki, odi u sobu.." Kaže mu Albert.