Kad je učenik spreman pojavi se i učitelj.
𝟰. 𝗱𝗲𝗼 𝗣𝗼𝘀𝗹𝗲𝗱𝗻𝗷𝗲 𝘇𝗯𝗼𝗴𝗼𝗺 ( 𝗻𝗮𝘀𝘁𝗮𝘃𝗮𝗸 𝟯.𝗱𝗲𝗹𝗮 𝗣𝘂𝘁 𝘂 𝗽𝗮𝗸𝗮𝗼 )
"Drhtiš uvek kad sam pored tebe, tvoje lice sve mi govori.. Zašto? Prokleta budi, budi uvek prokleta.."
Tiho...
"Gde si bila?" Glasilo se Albertovo pitanje kada sam došla kući.
Obuzeta gnevom, pa s druge strane pretnjama, slomila sam se. U sebi negde u dubini tela i proklete duše bila sam samo obična devojka koja je zalutala malo. Krenula u pogrešan svet, pogrešnim putem s pogrešnim čovekom.
"Na groblju." Kratko sam odgovorila, pognula glavu.
Prstima mi je pomilovao lice i podigao mi glavu, držeći me za bradu. "Doći će nam bolji dani, veruj meni. Doći će."
"Smrt je jako čudna stvar, zar ne? Pitaš se da li patiš za onim tko je otišao, ili za sobom jer si ostao." Rekla sam mu, i obarala pogled.
"Ne misli tako, sve se desi s razlogom."
"Da li je Neven bio razlog? Ako sve ostalo jeste imalo razlog, kakav je razlog bio on?" Pitala sam.
No, taj mi odgovor nije mogao dati.
"Ni ti ne znaš. A jedno si bio u pravu." Kažem mu, i podignem glavu. "Čovek je spreman uraditi mnoge gadosti kada je na to primoran. Evo vidi.. Postala sam ubica, žena zla, a ja to nisam bila Alberte.. Nisam."
"Pst.. Ne govori toga."
"Tako jeste Alberte, to je istina. Zašto si mene izabrao, zašto si odlučio da se kockaš životom, beži od mene što dalje, spasi se."Govorila sam, dok mi je gorka suza kvasila lice.
"Jer ja znam tko si ti, i znam šta se krije u tebi. Ja sam to prepoznao. Jedan nevini pogled koji si mi unatrag godinama uputila rekao mi je dve reči: "Spasi me" i tu sam, ti si moj amanet, ja ću te spasiti."
Plačući sam ga zagrlila. Toliko je topal njegov zagrljaj, toliko pršti njegova ljubav.. Toliko voli i toliko to osećam.
"Hvala što postojiš!" Rekla sam mu.
"Hvala ti što me voliš." Uzvratio mi je, grleći.
Čovek koji je pregazio reč, izneverio najmoćnijeg čoveka, dao ruku u vatru i od prvog greha goreo sa mnom.
Izneverio gazdu,
ubio svoju verenicu
ubio mnoge zbog mene,
žrtvovao vlastitog brata,
ni jedan momenat se nije predao,
suprotstavio se svima i svačemu,
da bi bio uz mene, da bi ja bila njegova.
Heroj.
Pobednik.
Psiholog.
Sveštenik.
On je moja vera
moja nada
moje bojno polje s kojeg korak učiniti neću.
Albert.
Jedan.
Jedini.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
"Hladno ti je, obuci se." Rekao mi je.
"Meni nikad nije hladno."
"A kako to?"
"Greje me i bes i sreća, ljubav i mržnja, greje me želja, želja po lepšim vremenima. A da li će ta doći? Pitaš li se ti ikada?" Zanimalo me.
"Rekao sam ti, doći će.. Jednog će dana doći, strpi se.. Imaj strpljenja samo se strpi."
On je moja zvezda vodilja, on je moj pravac. Jedini pravac kojim moram ići. Ovde stavljam tačku, ne više zarez.
Kasno dobiva Albert poziv. Spavali smo. Telefon nas je probudio. Skočio je iz kreveta.
"Šta se desilo? Tko je zvao ovako kasno?"Pitam ga, a on se na brzinu sprema i puni šarzer pištolja.
"Alberte?!" Povičem.
"Spavaj, idem nešto rešiti i vraćam se."Izjureo je iz kuće. Odma zovem Abaza koji se ne javlja na telefon.
Budim Delana. "Ustani odma! Hitno je!" Povičem, i on se diže iz kreveta. Izvukla sam ga iz sobe, i krenuo je za mnom. Zvala sam Abaza nekolicinu puta, nije se javljao.
"Idemo na slepo, kako ćemo znati gde je Albert?" Pitao je Delano dok smo se vozili u nepoznatom pravcu.
"Naći ćeš ga! Nešto se dešava, nije mi hteo reći."
Tada me je Abaz zvao natrag. "Ameja, gde si?" Pitao je nervozno.
"Evo me, vozim se, tražim Alberta, je li s tobom?"
"Odma se vraćaj kući, ostani sa Delanom." Rekao je.
"Ali zašto, gde si ti, šta se desilo?"Pitam panično. Tada on prekida vezu i zove Delana. Nešto s njim razgovara, i Delano prekida vezu. On se premesti na mesto vozaća, i vozi nas nazad.
"Šta ti je rekao?" Pitam ga.
"Moramo ostati kući, došlo je do okršaja. Moramo čekati da nam jave." Rekao je kratko.
"Gde, kako je Albert? Jel ti rekao?" Počela sam vikati, i paničiti još više. Nije mi odgovarao. U meni je pucalo.
Stigli smo kući. Nervozno sam hodala po sobi gore-dole. Zvala sam Abaza, ali ponovo mi se nije javljo. Željka, Zorana i Jašara, takođe nije bilo.
"Delano, zovi ga ti, vidi da li će se javiti."
"Pusti Ameja čekaj, ne budi toliko uporna. Javit će."
"U pitanju je Albert, svestan si? Otišao je, nisam ga uspela pitati ni gde će."
"Znam Ameja da je on u pitanju, ali smiri se."
"Tebi je svejedno, jer ti bi i voleo da mu se nešto desi!" Nekontrolirano sam mu rekla.
"Šta si rekla to? Ponovi!" Povikao je na mene.
"Voleo bi da mu se nešto desi.."
"Ti si luda, čuješ li sebe?"
"Jesam, luda odavno, a ti kao nisi? Misliš da ne razumem tu tvoju preteranu smirenost."
"Ovo si sad rekla i više nikad!"
"Inače šta?" Počeli smo se svađati. No, on je ipak bez obzira na to što se uvredio, pokušao smiriti situaciju.
"Nije ni mesto ni vreme, urazumi se.." Bio je baš povređen, ali u panici sam rekla i previše.
