Poslednje zbogom 4.deo ✔

6. Zašto ljubav mora da boli?

Svanulo je. Budim se, ustajem. Sama. Osvrčem se. Njega nema. Albert je otišao. 

Telefon mi je na stolu, a on nije ostavio nikakvu poruku. Ništa. Spremim se, i krenem kući.

Plačem. Sećam ga se. Setim se i situacije u kojoj se nalazim. Plačem. Ne mogu ni da dišem. Hodam, korak jedva korak sustiže. Plačem. Boli me, trga me na komadiće. Suze kvase lice već jecajući ne dolazim do daha.

Stižem pred kućni prag. Delano trčeći stiže do mene. Padam. Mokra, prljava od padova na putu do kuće. Došla sam peške.

Delano uznemiren scenom pokušava da me smiri. Gadno izgleda. Gadno izgledam ja. Možda kao da sam došla s mesta zločina. Zločin se i desio. Ubio me. Albert me doslovno ubio uvek kad se pojavio. Ne mogu nikoga pogledati u oči. Osetim samo njega, i samo njega želim.

"Šta ti se desilo, Ameja?" Gledajući me začuđeno.

Ne imala snage da mu odgovorim, samo sam gledala u jednu tačku. Razmazana šminka sve je svoje rekla. Dugo.. Ali dugo se nisam osećala toliko loše.

Delano je sedeo pored mene, došao je i Abaz, videvši me u kakvom sam stanju zabrinuo se. 
Prišao je brzo."Ameja, netko ti nešto uradio? Šta se desilo? Govori!" Vikao je. 

Prstom zatražim da ušuti.

"Gde si nestala sinoć, svi smo te tražili!? Mislili smo da više nisi živa." Dodao je ponovo. 

"I nisam, Abaze.. Odavno sam ja živi mrtvac. Ja sam mrtva odavno." Rekla sam, i ponovo planula u plač. 

Abaz me prigrlio. Ništa više nije rekao. Shvatio je. Mislim da je shvatio. Zašto ljubav mora da boli? Ovoliko da boli? Zašto? Neka mi netko kaže, zašto?

Morala sam doći sebi. Umila sam se i kao da je netko samo promenio program, menjala sam izraz na licu.

Pri tom ugledam Adriana koji je tek stigao i već s vrata me napao. "Šta se tebi desilo? Gde si bila? Zvao sam te tisuću puta, bila si nedostupna. Šta mi imaš za reći?" Postavljao je nekolicinu pitanja. 

Prišla sam do njega sasvim mirno, tiho. Ozbiljno sam ga pogledala u oči. U te plave nizašta krive oči.

Smireno, i najmirnijim mogućim tonom."Nikada više me ne pitaj gde sam bila i šta se desilo sinoć. Sada i zauvek ćemo tu temu zatvoriti." Tiho me gledao, i ja sam pored njega prošla. 

"S njim si bila je l' tako?" Pitao je, okrenuti smo bili jedno drugom leđima.

Zastala sam, okrenula se prema njemu, on je i dalje bio okrenut leđima. Ništa nisam rekla. Izašla sam i zatvorila vrata za sobom. Otišla sam u dvorište. Stajala sam tako tamo, gledala u drveće, ruže, okolinu. Slučajno uputim jedan pogled  prema kući, Adrian s prozora promatra me.

Gledamo se neko vreme, onda on skloni pogled. Spustim glavu i udahnem. To što se desilo sinoć, nisam mogla zaboraviti. Adrian mi čak nije prišao. Seo je u auto i otišao. 

Delano je prišao s čašom pića i stao pored mene isto tako zagledan u daljinu. "Zašto si pristala? Jesi li ti na čisto izgubila razum?"  

"A šta bi uradila? Da ga odbijem pred svima? On nije kriv. Nije kriv što voli ženu poput mene."

Delano mi je uputio pogled malo čudan. "A Albert je kriv? Zašto njega kažnjavaš?"

"Najviše kažnjavam sebe, Delano. On će da preživi, a ja sam već umrla!" Rekla sam očajno. 

"Nije kasno još uvek možeš raskinuti zaruke ako se oslobodiš ponosa naravno."

"Više nije ponos u pitanju. Kraj je Delano.. Sve se završilo. S Albertom je gotovo." Tvrdila sam. 

"Ne razumem?" Gledao me čudno.

"Razumećeš. Jednog dana ćeš razumeti." Rekla sam, i potapšala ga po ramenu. "Vidimo se."

"Gde ideš?"

"Idem u kupovinu, uskoro se udajem, zaboravio si?" Povičem mu. I odem. Bez komentara je ostao tako stajati.

Posle kupovine sam se uputila kod Adriana. Stigavši kod njega, ruke su mi se znojile. Želela sam popričati s njim. Otvorio mi je Luče. Ušla sam. Adrian je sedeo na balkonu i pušio cigaru. Bio je malo nervozan, primetilo se.

"Došla si?" Pitao je, i dalje ne gledajući me u oči. To me primetio, čuo dok sam stajala iza njega.

Prisela sam. "Došla sam."

"Zašto si došla?" Njegova pitanja bila su kratka. Kao i što je to bilo običajno za njega. 

"Želela sam da popričamo."

"O čemu?"

Uhvatila sam ga za ruku, držeći ga tako."Donela sam ti nešto." Rekla sam, i iz torbice izvadila kravatu. 

"Šta je to?"

"To je kravata koju je Zeko tvoj brat nosio na mome venčanju s Mrkijem. Glupo je što sada to moram tako da kažem, ali poklanjam ti je želim da je ti nosiš."

Pogledao me. "Hvala, nosiću je ako budem imao priliku."

"Imat ćeš je.. Uskoro." Rekla sam, i želela otići on me zaustavio tako što me dok je sedeo uhvatio za ruku u mom prolazu. 

"Žuri ti se negde?"

Nisam ništa odgovorila, sela sam nazad. "Meni se više nigde ne žuri."

"Meni se žuri. Žuri u život, a pitam se gde je tvoj nestao?" Zanimalo ga. 

"Hmm.. Tu je, ali ga sporo živim. Vreme kao da je stalo."

"Dozvolit ćeš meni da kročim u tvoj život?" Upitao je. 

"Da.. Ti si u njega kročio davno."

Otpuhao je vazduh iz usta. Onako sporo. "U pravu si, ali kao da si mi kasnije zatvorila puteve, ne znam dalje."

"Ne brini Adriane, život je pun prepreka, preskoči i ovaj put pa ćeš nastaviti putem gde si stao." Namignula sam mu.

Kiselo se osmehnuo. Blago me poljubio u čelo. Nakon nekog vremena on me odvezao kući. Dopratio me do vrata. Tamo smo još malo razgovarali.

"Zovi me ako ti nešto bude trebalo. Tu sam. Sutra se vidimo." Reće, i poljubi me nežno. Mahnem mu u pozdrav.

Uđem unutra i naspem sebi piće.

Setim se opet njega..
Iz glave mi ne izlazi.  Pijem jednu po jednu. I opet suze, opet plač. Tuga. Popijem nekoliko čaša.

Stojeći uz fotelju u sobi grubo stišćem njen naslonjač. Od ljutnje i besa, svega u sebi zagrebem noktima u nju. A samo tihi jecaj začuje se. Kao da nije moglo izdržati više, pa se pročuli uzdisaji tihi od bola.