Poslednje zbogom 4.deo ✔

19. "To rade samo kukavice"

»Šta je za mene? Manji od makova zrna. Ameja, kunem ti se ubiću ga kad tad, ubiću i tebe i njega ako se udaš.«

U glavi su mi odzvanjale Albertove reči. Ovaj put sam se istinski bojala ishoda. Znam kakav je Albert. O Bože, da li sam sada zauvek ostala bez njega? Bol me slamala.

Odlučim potražiti Alberta. Moram doći do njega pre nego sam sazna od nekog drugog i besan dođe mi na vrata. Taman krenem, ispred mene se pojavljuje Adrian. 

"Gde ideš?" Pitao me. 

"Ne trebam tebi polagati račune o tome gde idem." Rekla sam mu. 

"Hej hej.. Moja si žena naravno da ću znati gde ideš. Ajde pitao sam te nešto, odgovori." Insistirao je. 

"Idem gde poželim, hoćeš mi braniti možda?"

"Nikako, slobodno ti idi. Ali znaj jedno da si sada udata žena. Moja žena. I nemoj da čujem priče.. Mogao bi stradati netko za koga to nipošto ne bi želela."

"Adriane.. Ubiću te!" Kroz zube sam mu zapretila. 

"Zvuči kao veliki zahvat. Ajde kad to budeš planirala reci, da gledam s tobom taj fantastični film." Zasmejao se. 

Koji gad, mislim u sebi. Pljunula bi ga da mi nije žao mišića koji bi se naprezali dok stvaram za njega pljunku u ustima. I to je previše za njega od mene. Ne zaslužuje od mene ni jedan pogled.

Odlazim do Alberta. Zovem ga nekoliko puta, ali se on ne javlja. Ni kod kuće ga nije bilo. Pa gde je Bože!? Kako ću ga sada naći? Dok se vraćam u auto, osmotrim nedaleko od sebe još jedan auto, sumnjiv meni pomalo. Krenem nazad kući, ali drugim putem. Shvatim da me prate. Koji kreten.. Odma pomislim. Pratio me idiot. Pokušam pobeći i to mi uspeva. Zovem Adriana koji se veseo odma javi. 

"Pratiš me, je l' tako?" Pitam kad se javi. 

"Stvar predostrožnosti, neki problem?" Obrati mi se. 

"Ti si jedini problem, ali ne i nerešljiv." Povičem, i prekinem vezu. Kako ću izaći na kraj s ovim ludakom?

Tada nazad zove Albert. Odma se javim.

"Alberte.." Radosno povičem u slušalicu. 

"Ameja, gde si ti?"

"Alberte, nađimo se negde hitno je."

"Desilo se nešto?"

"Pričat ću ti, dođi na naše mesto, tamo te čekam." Rekla sam mu, i prekinula vezu. 

Odlazim tamo. U naš park. Skidam prsten i ostavljam ga u autu. Albert brzo stiže, verovatno je bio u blizini. Kad sam ga ugledala kao da je s mog srca spao kamen. 

Pritrčala sam mu u zagrljaj. Pomislila sam da je to možda poslednji koji ću mu uputiti, jer kada sazna da sam se udala, mrzet će me. Otići će od mene. Vidim i nije bio iznenađen mojim činom. 

"Gde si bila par dana.. Oteo te netko?" Pitao je tako da sam čak pomislila da zna nešto.

"Oteo?"

"Da, oteo. Izgubio ti se svaki trag sad se pojavljuješ odjednom, vidim dobro si, ili nešto nije u redu?"

"A to.." Osmehnem se. "Dobro sam nego.. Htela sam s tobom da razgovaram o nečemu.."

"O čemu?"

"Možda bi bilo dobro da se udaljiš neko vreme odavde."

On se nasmejao. "Mora da se šališ, jel da? Kakvo udaljavanje?"

Zašutim, i kao uvek izgubim se dok sam pored njega. 

"Ameja, šta se desilo, reci mi.." Započeo je i nežno pomilovao moje lice.

Poljubila sam ga u ruku kojom mi je dodirnuo obraze. "Alberte, ne može ovako.." Krenula sam pričati i iz oka je samo suza krenula. 

"Šta ne može? Zaboga Ameja nešto kriješ od mene?"  

Nisam ga mogla pogledati u oči. Htela sam mu reći, i htela sam otvoriti ova moja prokleta usta. "Alberte, ja sam sada..."

"Ženo pa tu si, ja te tražim!" Začuje se Adrianov glas u pozadini. Zaledim se kad ga čujem. Albert se okreće. Adrian prilazi. 

"Šta radiš ovde?" Pitao ga Albert. 

"Šta radim? To bi pitanje trebao ja postaviti tebi. Šta radiš ovde s mojom ženom? Ameja.. Pa sramota je.."Obrati mi se. 

Prebledim u sekundi. 

"Šta pričaš ti?" Pogleda ga Albert. 

"Dobro si čuo. Ameja? Mora da ti je ovo ispalo u autu." Reće, i daje mi prsten. 

Albert me pogledao, i sve sam mogla videti u njegovom pogledu. Videla sam da je bio šokiran. Nije znao šta da kaže.

Adrian mi stavlja prsten na ruku. 

"Ameja?" Samo me pogledao.

"Alberte.. Htela sam.."

A prekida me Adrian. "Htela ti je reći da je sada moja žena, došao sam da taj proces ubrzamo da ne bude ovde nekih suza i drame bespotrebno."

Albert poklima glavom, krenem ga uzeti za ruku, a on se nemo okreće, i odlazi.

"Alberte..." Tiho izustim, ali on me više ne sluša.

"Ne dramatiziraj, odlazimo kući." Rekao je Adrian, i grubo me uveo u moje auto. 

Pogled je ostajao za Albertom koji je odlazio. Htela sam umreti. Nestati istog momenta. Meni se nije živelo više. Ubio me. Adrian me je ubio jednim potezom i sve moje nade je srušio u trenu.

U autu sam tiho jecala i plakala. Kad smo stigli kući istrčala sam u sobu i zaključala se. Glasno sam plakala i vikala. Besna na sebe. 

Kucao je na vrata. "Udalji se!"

Bio je to Delano. Otključala sam mu. Pala sam mu u zagrljaj. Nemo mi je uzvratio. 

"Ne plači Ameja, reci mi šta se desilo?"

A ja nisam mogla doći do reči. Od plača nisam mogla više ni da dišem. Potrčala sam u dnevni boravak. Izvadila sam pištolj. Delano je potrčao za mnom. 

"Ameja, šta radiš, ostavi taj pištolj."
Paničio je Delano.

"Ubiću se Delano. Izađi iz sobe, ubiću se!!" Vikala sam. 

"Ameja, daj mi taj pištolj.." Sporo se približavao. 

"Udalji se od mene, Delano!" Glasno sam urlala. 

"Ameja, sve ćemo rešiti, ali ako podigneš ruku na sebe.."

"To rade samo kukavice."
Rekao je netko iza vrata.