Poslednje zbogom 4.deo ✔

12. Albertove pretnje, Abaz ranjen

Adrian je rano stigao po mene. Ne mogu da ne pomenem Delanov mrzovoljni pogled kada sam izlazila iz kuće. S Adrianom sam otišla obaviti još zadnje detalje oko svadbe koja se trebala uskoro desiti. Birali smo cveće, boje, muziku. Nakon obavljenog, otišli smo na ručak u jedan od Igorovih restorana.

"Jesi se odmorila od sinoć?" Upitao je, i zavodljivo vrckao svojim plavim očima.

Adrian je zaista lep i privlačan čovek, za neke idealan u kompletu. Ali ja ga nisam uspela voleti. Zaveo me svojim izgledom, inteligencijom i strašću. Dve reči kojima ga ja opisujem su "Dobar ljubavnik" i onda tu završava. On je bio jedno poglavlje, a Albert je čitava knjiga.

"Čuješ me? Haloo, Ameja!?"

Trgnula sam se."Nešto si rekao? Izvini.."

"Celo jutro si odsutna, u čemu je problem?"

"Alberte, nisam baš odmorna, to je." Rekla sam.

"Zovem se Adrian, ako si zaboravila." 

"Ne razumem.." Pogledala sam ga čudno.

"Nazvala si me Albert."

Prebledela sam u facu.

"Ako si pojela da idemo?" Rekao je, i završio s jelom. Ustao je, i otišao do auta. Koraćala sam polako za njim. Sela sam. Nije više progovarao ni reč. Kad smo već skoro stigli odjednom je naglo zakočio.

Uzeo je pištolj i dao mi ga u ruke. "Ajde, dovrši!"

"Šta ti je Adriane!?"

S mojoj rukom u kojoj držim pištolj prisloni pištolj sebi na grudi. "Ubij me sada, bolje umreti odma nego umirati ceo život na silu." Očajan je bio.

"Adriane, prestani!"

"Šta prestani! Koliko života ćeš da uništiš? Koliko robova svoje duše da napraviš? Koliko Ameja? Do kad ćeš se igrati sa životima? Ajde reci, odgovori mi!" Povikao je na mene.

Osetljiva kakva sam bila inače u poslednje vreme, planula sam u suze. Zagrlio me je.

"Oprosti mi, sve se desilo odjednom, sve se dešava brzo, ne krivi me, ne viči, boleće me još više!" Jecala sam u plaču.

"Dobro je smiri se, dobro je." Tešio me. "Ne želim da si tužna!" Govorio je, i brisao mi suze.

Bila sam zla! Nisam bila fer. Znam da ga ne volim, znam kome pripadam ali zbog ponosa i inata, teram ovako po svome. Kome ću štetiti? Kome ako ne sebi? Sebi ću najviše. Nikome više. Delano je kod kuće primetio da nešto nije u redu, ali se zbog Adriana ustručavao bilo šta pitati. Namigivao mi je očima sve vreme, ali nisam mu mogla ništa reći.

Uz kamin, privijena uz Adriana. Uz laganu muziku i lepu atmosferu pričali smo. On je pričao, ustvari ja sam ga promatrala. Njegov glas je bio idiličan. Lep i mio za slušanje. Nežno me privio uz sebe, pokretom ruke milovao me. Želeo me. Nadao mi se. U jednom trenu se zagledam u njegove oči iz kojih je prštalo poželjenje. Polako me poljubio, čak je postigao da mi srce zaigra. A baš tada na vrata upada Delano bez kucanja i glasno kaže da je Abaz ranjen.

Oboje smo skočili i odma smo se uputili u bolnicu gde je odvezen. Stižemo. Svi u panici, cela zbrka. Ranjenog Abaza bez svesti odvoze u operacionu salu. Potrčim za njima, ali zatvaraju se staklena vrata. "Bože spasi ga, Bože pomozi mu!" Uzrujana sam govorila.

"Biće dobro, ne brini!" Tešio me je Adrian.

Delano i Zoran su nervozno šetali po hodniku. Pored je prošao neki doktor. "Doktore, recite mi kakvo mu je stanje, molim vas?" Molila sam za informacije.