Poslednje zbogom 4.deo ✔

28. "Gde dovraga si bio do sada?"

Na jutro dok smo još svi nervozno sedeli, banuo je Baja. "Ljudi, netko nam je provalio u skladište." Bile su njegove prve rečenice kada je ušao.

Mrtva hladna sam gledala u njega, a on u mene, očekivajući neku reakciju. No, ja nisam reagovala.

"Šta se može, nekome smo poklonili to što se krilo u njemu je li? Dobro.." Komentirala sam.

"Ameja, jesi skrenula s pameti, zna se da je to uradio Luče, odma se bacamo na posao." Rekao je Baja.

"Tebi Luče opasno smeta primetila sam. Pitam se koji je razlog?" Obratila sam se mu.

Albert je buljio u mene, nije očekivao to. 

"Ameja, šta pričaš? Govorim ti da je skladište..."

"Neka je! Ti i drugi s tobom su bili zaduženi za to, zašto sada meni govoriš da je netko provalio? Nije moja stvar, to ćeš vratiti kako umeš i znaš, a ja ću ovde da čekam. Ni prstom više ne pomakla dok tog gada ne uklonite!" Povikala sam.

Albert se lagano osmehnuo i okrenuo glavu da ja to ne primetim, a primetila sam.

"Bajo, zašto se plašiš Luča?" Pitala sam ga smrtno ozbiljno.

"Tko se plaši tog pacienta? Kako to govoriš?"

"Vreme je da prestanemo da živimo u lažima, dosta je Bajo! Gde si bio juče kada je moje dete na moje oči ubilo Italiana? Gde si bio kada mi se pred očima pojavio mrak iz kojeg me Kiki izbavio? Gde si bio godinama kada me Mrki bio i silovao svake noći? Gde si bio kada sam legla i budila se u suzama, puderom pokrivala rane? Gde si bio kada mi je umro Neven i kada mesecima nisam jela ni pila, moj dom su bila četiri zida, skoro sam skrenula s pameti. Gde si bio kada je Namik ubijen, a ja u Italiji pored svog krvnika koji mi je eto slučajno pomutio razum da sam na kraju morala postati njegova žena, ali me hir naterao da ga ubijem i tako sebi doživotno na leđa stavim teret? Gde si bio kada je eksplodirao auto u kojem je stradao Nikola, a ja i moja deca smo bili udaljeni samo nekoliko metara? Gde si bio kada me proganjao inspektor kojem je bio cilj da me siluje, ubije, ima za sebe, sve osim onoga što mu dužnost naređuje? Gde si bio dok sam sa sotonom provodila sve ove godine, a on mi se svetio na sve moguće načine i izrežirao moj život po svome do poslednjeg detalja? Gde si bio kada je umro Zeko? Zašto si ti javio Mrkiju da je umro? Kako si to znao? Šta je tajna koju kriješ godinama od mene Bajo? Tko je ubio Zeku? GDE DOVRAGA SI BIO DO SADA??" Besno sam ga gledala, i sve to ga pitala. 

Albert je blenuo u nas, Abaz je samo zinuo i skrštenih ruku promatrao. Delano nije komentirao ništa, samo je proklimao glavom kao da sam u pravu.

"Je li gotovo buljenje u mene Bajo? Čekam odgovor."

"Ti si skrenula.." Rekao je samo, i hteo izaći.

"Nigde ne ideš!" Povikala sam. "Dužan si odgovor i meni i svima nama! Dužan si meni! MENI!"

Okrenuo se. Nije mogao ništa da kaže, a znala sam da nešto krije.

"Ti.. Prijatelju iz detinstva. Gde si sve ovo vreme? Zakasnio si.. Mnogo si zakasnio.."

Nije me lako gledao kad da sam tom čoveku od dva metra naterala suzu u oko. Kao da je on mogao imati dušu.

"Nemaš reči, je li? Nije lako kad te netko pita nešto na šta nemaš odgovor, ili ga se bojiš dati jer te strah ishoda. Nisam li zaslužila posle toliko godina da napokon saznam istinu Bajo?" Pitala sam ga.

Svi su ostali šuteli, nisu se uključivali u naš dialog koji se zbog njegove šutnje više pretvarao u monolog. Šuteo je neko vreme. Seo je. Zapalio je cigaretu.