Zabranjeni Ljubavnici (Zabranjeni #1) ➡️ U Potrazi Za Izdavačem

Trinaesto poglavlje

„Večeras su zvijezde tako lijepe, zar ne?" Rekla sam naslanjajući se na rub balkona gledajući prema nebu.

„Mhm." Tiho mi je promrmljao u vrat.

„I neobično je toplo za ovaj dio godine." Udahnula sam svježi zrak.

„Mhm, je." Jedva sam uspjela čuti da je rekao. Povukao je ruke na moj trbuh polako ga milujući.

„Divno mirišeš." Ljubio mi je vrat. Odmaknula sam glavu u stranu kako bih mu dala više prostora. "Sviđa mi se tvoja majica. Divno bi izgledala pokraj mog kreveta." Prešao je rukom po mom vratu. „Okreni se prema meni. Okreni se da te vidim, kurvo nezahvalna."

Okrenula sam se.

Leon.

Vrisak.

„Liv, Liv, dušo, jesi li dobro? Što se dogodilo?" Mama je uletjela u sobu još držeći krpu za brisanje prašine.

To je bio samo san. Kod kuće sam. U krevetu. Na sigurnom sam, mama je ovdje.

„Ja... Ovaj... Ružno sam sanjala." Protrljala sam rukom lice i sjela na krevet.

„Draga moja. Prepala si me. Dođi, dođi." Privila me u zagrljaj. Zagrlila sam je i sjedila s njom na krevetu. „To je bio samo san. Što god da je bilo, sad je gotovo. Znaš da te čuvam. Neću nikome dati da ti naudi."

„Znam, mama. Hvala ti. Oprosti što sam te prepala." Odmaknula sam se. „Koliko je sati? Moram se spremiti za školu."

„Sedam i dvadeset, dušo. Sad bi se ionako trebala probuditi. Lucile bi uskoro trebala stići." Ustala je s kreveta i krenula prema vratima. „Čija je ovo majica?" Primila je majicu s natpisom Blind Brothersa. Tobyjevu majicu u kojoj sam spavala u njegovoj hotelskoj sobi.

„Moja. Kupila sam je na koncertu. Ovo je bio najmanji broj, a željela sam je imati." Nisam znala što bih drugo mogla reći. Sigurno nisam željela da sazna da sam spavala u nečijoj tuđoj sobi. Muškoj sobi. U istoj sobi, na istom krevetu kao i on.

„Malo ti je prevelika, znaš. Hajde sad, spremi se i siđi na doručak." Pogledala me i izašla iz sobe.

Bacila sam se natrag na krevet i legla na bok. Osjetila sam Tobyjeve ruke kako su bile prebačene preko mog trbuha i njegov dah u kosi. Usne na mojima. Osjećaj svilenih plahti na svojoj koži. Njega pokraj mene u krevetu.

Nakon dvadeset minuta uspjela sam samo obući normalnu odjeću na sebe i spustiti se u kuhinju. Pojela sam kroasan, par komada malina i kupina i popila sok. Morala sam požuriti da me Luce ne čeka. Trebala je doći svaki čas.

Otrčala sam nazad u sobu i nekako se počešljala. Prolazeći četkom po kosi, osjetila sam kako to radi on. Zamišljala sam kako prolazi prstima kroz moju kosu i otpetljava je.

„Liv! Luce je stigla! Požuri!" Mamin glas prenuo me iz maštanja. Požurila sam i zavezala kosu u neuredan rep i obula balerinke na noge. Utrpala sam neke knjige u torbu i izašla.

„Onda Liv, kako ti je bilo u Rosemary Hallu? Čula sam svakakve priče od Ricka i Ree. Pljuni. Je li istina da si spavala u sobi profesora Seksića? I nemoj mi pokušati lagati jer znaš da sve otkrijem." Nismo stigle ni normalno izaći s prilaza, a već me napala pitanjima.

Uzdahnula sam. „Da. Istina je. Ali," Vidjela sam da je skoro počela vrištati. „Ali nije to što misliš. Napao me neki luđak i on je naišao i odveo me u sobu jer nisam mogla ući u svoju kad je ključ bio kod Ree."

„Ajme, ne vjerujem da me nisi zvala istog trenutka kad si ušla u sobu!" Osmijeh joj se odmah povukao s lica. „Oprosti, oprosti. Znam da ti je sigurno bilo jako teško. Što je onda bilo?"