Zabranjeni Ljubavnici (Zabranjeni #1) ➡️ U Potrazi Za Izdavačem

Šesto poglavlje

Bila sam na parkiralištu restorana nešto prije dogovorenog vremena. Nisam stigla pokupiti svoju odjeću pa sam ostala u onoj za trening. Osjećala sam silnu potrebu čučnuti iza nekog auta da me netko ne vidi. Što ako neće doći? Ako su ga zadržali? Ne, ovo nije bilo dobro. Ma ne, doći će. Znala sam da hoće. No što ako nas je netko vidio i zbog mene dobije otkaz, a mene suspendiraju? Boli me briga za sebe, no više ga neću vidjeti. Liv, skuliraj se. Sve će biti u redu. Znala si da ovo nije u redu onog trenutka kad je on ušao u kabinet. Ali sad je bilo gotovo. Nisi mogla pogaziti riječ. Neki auto je prilazio parkingu. Je li to bio on? Nije. Smiri se, ne budi paranoična. Sve će biti u redu. Ući ćeš u auto i razgovarat ćete o svemu. I vjerojatno se složiti kako ovo nije dobro i prekinuti sve.

U tom je trenu crni automobil skrenuo na parkiralište restorana. Registracije 7081. Tko dovraga ima registraciju koja se sastoji SAMO od četiri broja?! Čekaj, 7-0-8-1. Naravno. Tko bi drugi. Toby. Pričekala sam da dođe do mene i suvozačka vrata su se otvorila. Uletjela sam unutra i zatvorila vrata. Toby je sjedio za upravljačem u crnoj majici s kapuljačom i sivoj trenirci. Na očima je imao tamne naočale. Opa, nisam ga još vidjela u ovom izdanju. Izgledao je sportski, no ležerno i seksi. U trbuhu su mi opet zaplesali oni leptirići. Imala sam osjećaj da ću se morati napiti pesticida ako ovo potraje.

„Spremna?" Pitao me i prebacio u prvu brzinu. Auto se nije niti čuo, a kretali smo se. Nisam znala kamo idemo, no on je izgleda znao jer je vozio autocestom brzinom od sto i četrdeset kilometara na sat.

„Kamo ćemo? Uspori malo, ubit ćeš nas tom vožnjom. Voljela bih doživjeti punoljetnost." U redu, ovo nisam trebala reći. Vidjela sam njegovu reakciju kad sam to izrekla. Lik je pretpostavio da sam barem punoljetna. No nisam.

„Dakle, ja sam u La Bodegi dao alkoholno piće maloljetnici? Zbilja mi je krenulo." Nisam mogla razlučiti je li mislio ozbiljno ili se šalio. No mislila sam da mi nije puno zamjerio.

Vozili smo se još otprilike petnaest minuta i došli do neke šume. No krasno, sad će očekivati nešto od mene u toj šumi. A ako mu ne dam što želi, ostavit će me usred ničega i otići. Nadala sam se da nisam bila u pravu.

„Stigli smo. No, još malo, da se sakrijemo malo više. Ovdje više ne dolazi puno ljudi. Trebalo bi biti koliko-toliko sigurno." Ma još bolje. Još će nas netko vidjeti. Parkirao je auto i iskočio van. Mislila sam da ćemo biti u autu. Pratila sam ga. Zaključao je auto i pružio mi ruku. Na tren sam oklijevala. „Ne brini se, zar misliš da bih ti nešto napravio?" Prihvatila sam njegovu ruku i krenuli smo dalje pješice. Šuma je bila relativno gusta, no bilo je lako hodati kroz nju. „Ovo nije dug put. Ali vidjet ćemo kako se oni tvoji treninzi pokazuju učinkovitima. Pred nama je jedna strmina, no kad se popnemo gore, stigli smo." Pustio mi je ruku i krenuo trčati.

„Jesi li ti normalan?? Upravo sam došla s treninga. Ne da mi se opet trčati." No krenula sam za njim. Brzo sam ga sustigla, no mislim da se nije pretjerano trudio da bude brži od mene. Brzo smo došli do strmine i trčeći nam nije trebalo dugo da se popnemo. Kad smo stigli, ugledala sam malu kolibicu od drveta na maloj čistini. Promatrala sam je i pokušavala doći do daha. Toby je polaganim korakom došao do nje i gurnuo ključ u bravu. Otvorio je vrata i pogledao prema meni. Još nisam stigla doći posve do zraka. „Ovo je tvoje? Ti tu živiš? Jesi ti lud?"

„Trebam li te odnijeti unutra? Znaš da mi nije problem podići te." Nasmijao se zločestim osmijehom. Mogla bih više reći da je bio perverzan. „Ideš?"

Polako sam krenula prema ulaznim vratima.

Kad sam ušla unutra, bilo je stvarno malo prostora. Sve je bilo puno kutija za selidbu i nešto malo kutija brze hrane na stolu. Osim toga sve je izgledalo nekako.. slatko.