Zarobljena ( I deo - Završen)

1. Porodična idila

Nebo je bilo vedro, što je najavljivalo sunčan dan. Zora je rudela a sunce samo što se nije pojavilo da svojom toplotom i sjajem obraduje meštane male varošice na jugozapadu Srbije. Meštani su bili složni uprkos aveti u vidu predstojećeg rata. Veselili su se uvek zajedno kad god je bilo razloga za veselje, ali razloga je tada bilo malo.

Nesreća je namučenom narodu kucala na vrata.

Te 1738. godine Srbiji je pretila velika opasnost. Nekoliko godina unazad Srbija je bila pod vlašću Austrougara.
Godine 1717. u Austrijsko-turskom ratu, Austrougari su preoteli Turcima vlast nad Srbijom. Prostom narodu je to donelo boljitak. Od dva zla izaberi manje, glasi mudra izreka. Austrougari su ubedljivo bili to manje zlo.

Nakon niza iole dobrih godina, zakucala je na vrata zastrašujuća. Narod je predosećao nesreću. Toliko su dugo živeli u zlu, da su mogli poput iskusnih pasa tragača da ga namirišu. Austrougari su bili na pomolu da se povuku pred turskom ofanzivom, što bi značilo ponovnu vlast Turaka.

Narod više nije imao snage da podnese ponovnu bedu, glad, mučenje i iživljavanje tih neljudi. Ljudi su ćutali i čekali. Stiglo je i leto sa opojnim mirisima livada, a sa njima i nada da će ih zlo možda zaobići. Samo pusta nada.

Sunce se presijavalo na jutarnjoj slanoj. Već se začulo kukurikanje seoskih petlova, ptice su pevale svoju odu suncu. Sve je bilo mirno i spokojno kao u raju. Ništa nije ukazivalo na to da će na istom mestu uskoro nastupiti pakao.

                                                                              ****

Evanđeliju je, kao i obično, probudilo kukurikanje petlova i zraci sunca koji su se šunjali u njenu sobu. Ona je odskoro dobila privilegiju da ima samo svoj privatan prostor. Morala je da prizna da joj bilo lakše da zaspi jer nije morala da sluša brbljanje i prevrtanje svoja dva brata do kasno u noć.

Kuća u kojoj su živeli je bila skromna. Evanđelijin otac je uspeo malo da je proširi, za jednu sobicu. Da nije to uradio, devojka bi se i dalje tiskala između braće. 

Kuća se pre proširenja sastojala samo iz tri sobička: kuhinje u kojoj se nalazilo ognjište i koja je oduvek predstavljala središnji deo kuće. Tu se spremala hrana, jelo se, držali su se porodični skupovi i ponekad, kada su roditelji imali vremena i bili voljni za to, prostorija je služila i za razonodu. Evanđelija i njena braća su najviše voleli kada im je otac pričao dogodovštine iz lova, on je bio najpoznatiji lovac u kraju.

Bogdan i Mateja, Evanđelijina braća su upijali svaku njegovu reč i u svojim glavama zamišljali strahovit prizor kako se otac rve sa velikim medvedom, ali ga na kraju snažno obara na zemlju zabijajući mu harpun u trbuh.

Devojka je odavno shvatila da je njihov otac polovinu priča izmišljao da bi im bilo zanimljivije. Pričom i maštom im je pokrivao oči da ne vide i ne osete realnost koja je u tom trenutku bila krvoločnija od medveda iz priče. Evanđelija je uprkos tome sa smeškom slušala očevo pripovedanje. U prećutnom dogovoru sa njim je stvarala svet iz mašte svojoj braći,  oni su i dalje bili samo deca. 

U drugoj sobi su spavali roditelji, a u trećoj Evanđelija sa braćom. Bili su nekoliko godina mlađi od nje. Sa svakom narednom godinom su postajali sve nemirniji a sestra ih je bolje podnosila dok su bili veoma mali. Oštrom majčinom oku to nije promaklo.

- Dosta! Bogdane, Mateja, izlazite iz sobe, ne spavate više ovde.

Dečaci su napravili zaprepašćen izraz lica.

- Mama - reče Evanđelija blago. - Ne smetaju mi zaista, nema potrebe za izbacivanjem.

Bogdan i Mateja su i dalje stajali na pragu sobe a majka ih je pogledala. 

- Hajde vas dvojica! Šta ste se ukipili? Otac zove da mu pomognete nešto.

Na te reči potrčaše, poziv oca se nije smeo odbiti. Majka je sela na ivicu kreveta: - Sedi - naredi ćerki.

Evanđelija pomisli da joj ne predstoji uobičajen razgovor. Majka pogladi blago po licu svoju jedinu ćerku. Njen dodir je bio nežan, a ruke neobično hladne. 

- Ti rasteš i razvijaš se, imaš osamnaest godina, još malo pa i devetnaesta je na pragu. Ne dolikuje mladoj devojci da i dalje spava u istoj sobi sa braćom. Nisam ja zabadava terala Milana da proširi ovo malo kuće što imamo.

Znači zato je pala čudna odluka o proširenju. Evanđelija nije ni sumnjala da je to bez razloga. Majka je oduvek sve radila sa razlogom.

- E ako Bog dozvoli, pa da te naredne godine udamo za Miloša, svi u varoši znaju da je taj odavno bacio oko na tebe.

Devojka pocrvene do vrhova ušiju, njen bledi ten nije dao da se to sakrije. Majka se smejala svojim zvonkim smehom.

Miloš je bio sin očevog prijatelja iz detinjstva Mitra. Bio je zaista fin, pristojan i lep mladić, predmet razgovora mnogim devojkama. Evanđelija uzdahnu. Iako mnoge čeznu za Miloševim crnim očima, ona nije. Nikada nije osetila tu čežnju za njim. Nije ni za jednim mladićem.

Često je u noćima kada nije mogla da zaspi od brige zbog predstojećeg rata, mislima je zadirala u tajnu i prirodu svog srca. Jednostavno ono nije kucalo ni za jednim momkom iz varoši, ma koliko to ona želela. Njeno srce je kucalo za porodicu i za samog Boga. I to je bilo u redu.

Za Miloša će se udati jer tako roditelji kažu. Možda će ga vremenom i zavoleti na taj način. Stari kažu da su ljubav i strast prolazne i da se brak temelji na poštovanju. Tako će i biti. Miloš je dobar mladić, a
Evanđelija nije želela da ostane neudata i bez potomstva, znalo se kakve su žene usedelice. Oduvek su bile na zidu srama. Bitna je čast porodice. Ljubav će možda nekada i doći.

- Uživaj u, od ovog dana, samo tvojoj sobi - reče majka, dok su se njene oči boje ćilibara i dalje smejale.

- Hvala ti majko.

Ćerka je zagrli i zagnjuri glavu u njenu gustu, kovrdžavu kosu. Evanđelija nije brojala koliko je puta zažalila što genetika nije bila dobro naklonjena prema njoj i što joj nije darovala majčine kovrdže. Od oca je nasledila smeđu i toliko ravnu kosu da bi je na luk mogla razapeti. Nije bila svesna lepote njene guste, sjajne i do struka duge kose.

Majka joj uzvrati čvrst zagrljaj. Mirisala je uvek, kao nekom magijom, na ruže i kolače. Evanđelija je zauvek zapamtila taj miris, nikada joj nije ispario iz sećanja.

Nikada, kao tog jutra se nije osetila tako sigurnom i zaštićenom. Jedan majčin dodir i zagrljaj zaista brišu sve strahove, čak i dok besni rat. Majčin zagrljaj predstavlja idilu, samu krošnju porodičnog drveta, koja sve nadgleda, obuhvata i zauvek spaja. Bar na tren, tu, u prevojima njihovih prepletenih ruku, bilo je sve u najboljem redu.