Zarobljena ( I deo - Završen)

13. Uspavanka za mrtve

- Pošto znamo da moraš biti ovde godinu dana, red je da ti pokažem i kuću, trošna je, ali ima sve što je potrebno - ču Evanđelija Vujadinov glas iza sebe.

Devojka se nasmeši: - Nisam ni ja znala nikada za bogatstvo, i mi smo živeli u trošnoj kući. Vašu bar nije proždrao požar - reče sa tužnom senkom preko lica. Pa dodade: - Meni ništa sada nije potrebno sem zaštite, a ovo mesto mi to pruža. Nadam se da Vam neću biti na smetnji, ipak ovo je Vaš dom a ja sam stranac, i to ne običan stranac - već se smejala zvonkim smehom.

Starac se takođe smejao hrapavim smehom, koji ga natera na kašalj: - Ti nisi stranac, Evanđelija, među svojima si. A i da budem iskren, samoća mi je dosadila. Prija razgovor sa nekim. Ti jesi možda mlada, ali si dovoljno pametna da budeš moj dostojan sagovornik.

- Hvala Vam na lepim rečima, znači mi kada neko ceni moje obrazovanje - devojka se široko osmehivala otkrivajući niz bisernih zuba.

Ušli su u kućerak od samo tri sobe. U sredini kuće je, kao i u svakom domu tog doba bilo ognjište, ali mnogo manje nego u nekadašnjoj Evanđelijinih roditelja. Sa tavanice je visilo bilje što je činilo da cela kuća odiše snažnim i svežim mirisom. Devojka je prepoznala ruzmarin, bosiljak i nanu. Ostale nije poznavala. Provešće jednu godinu sa travarom, potrudiće se da nauči vrste bilja da bi mu pomagala u sakupljanju. Već je naumila da ne sedi besposlena, jer nikada nije bila lenja.

Iz središta kuće su vodila dva ulaza u dve manje prostorije. Jedna je, pretpostavila je, soba starca. Vujadin otključa Evanđeliji vrata druge male prostorije. Zašto zaključava sobu u svojoj kući? Devojka promoli glavu i ugleda maleni krevet i drvenu škrinju na kojoj su bile izrezbarene razne ptice i životinje. Škrinja je bila veoma lepa, ličila je na komad nameštaja koje bi želelo da ima neko dete. Neko je noćevao nekada tu, pomislila je.

- Ovo će biti tvoja soba, Evanđelija - reče starac nakašljavajući se.

- Ja ne spavam - reče devojka.

- Znam, ali mislim da ti je ipak potreban prostor samo za sebe.

- Hvala - reče Evanđelija tiho. Okretala se u sobi. Od vrata nije primetila ormar uz zid, bio je isto ukrašen kao škrinja.

- Sobica je divna. Smem li da pitam čija je bila? - Evanđelija se pokajala zbog radoznalosti čim je ugledala Vujadinovo lice. Starčev izboran i staložen lik poprimi lik onog koji veoma pati. Bol je bio u svakoj njegovoj bori.

- Pripadala je mom sinu - reče naposletku.

Evanđelija umalo ne pokleknu od iznenađenja. Od kada varošani znaju za starca, bio je uvek sam i po pričama nikada nikoga nije imao. Vuk samotnjak i čudak, pojaviše se u Evanđelijinoj glavi neki od mnogobrojnih naziva za travara.

Ovaj čovek je nekoga nekada imao. Čovek koga su se bojali svi je izgubio nekoga davno i još uvek pati. On nije čudak. On je samo usamljen i nesrećan. Izgleda da se oni kojima je sve potaman boje onih koji pate. Kao da se patnja prenosi poput bolesti.

Devojka zasuzi, potrudiće se da mu za vreme dok je tu ublaži bol. Nije smela dalje da ga pita a zapravo želela je da zna šta se desilo sa njegovim sinom i majkom deteta. Starac začkilji u devojku, primetio je da ga oči boje ćilibara nemo pitaju. Nikome nikada nije pričao o porodici koju je izgubio, ali pred njim je stajalo biće koje je takođe izgubilo svoju. Bili su zajedno u patnji.

- Moja žena je umrla veoma mlada. Moj sin Miroslav je tada imao samo sedam godina. Mnogo sam je voleo, bila je jedina žena za koju sam znao i za koju sada znam - Vujadin zastade.

Devojka je ćutala a u sebi se pitala kako je moguće da ljubav muškarca prema ženi bude toliko jaka da je i vreme ne briše.

- Kada je umrla - nastavi sa uzdahom - odao sam se poroku, piću. Jedne noći od silne tuge ili želje da pričam sa njom, osetio sam da me vuče nešto ka njenom grobu. Kao da mi je neko naginjao glavu ka zemlji koja je pokriva. Tada sam saznao da imam moć da govorim sa mrtvima. Od tog saznanja sam još više poludeo. Shvatio sam da mi razgovor sa njom oduzima mnogo snage. Zato sam sve više pio, da bih imao više snage i da bih bolje podnosio. A zapravo sam sve više otupljivao i zaboravljao ono što je tada i jedino bilo zaista važno, svog sina.