Zarobljena ( I deo - Završen)

29. Pravi izbor

U salonu se nije čulo ništa sem povremenog zveckanja suđa. Sedeli su sve troje za stolom, svako zadubljen u svoje misli. Niko od njih nije ni reč rekao o neuspešnoj potrazi.

- Vredi li ti išta da piješ kafu? - upita Dragan Evanđeliju.

Evanđelija ga pogleda ispod oka: - Vredi, zato što i dalje osećam njen ukus.

Čovek otvori pa zatvori usta. Sve u vezi te devojke ga je zbunjivalo, ali i uzbuđivalo jer je predstavljala pravi klupko naučne misterije.

- Mislio sam da čulo ukusa kod tebe ne postoji. Zanimljivo - promrmlja.

Devojka ništa ne odgovori, samo nastavi polako da ispija kafu uživajući u njenoj toplini i jakom ukusu. Nepoverenje u ljude koji sede za istim stolom i sa kojima deli krov, nije prestajao da joj kljuca glavu. Nije verovala da su pristali da joj pomognu samo radi plemenitosti. Mora da je postojao neki dobar razlog.

Dragan ustade i brzim korakom ode u nekadašnju kancelariju Jakovljevih, koju je sada pretvorio u svoju. Vrati se sa hrpom novčanica koje pruži Evanđeliji. Devojka podiže pogled iznenađeno.

- Umalo da zaboravim da ti dam našu kiriju za ovaj mesec.

Evanđelija bi se lupila po glavi. Potpuno je zaboravila na novac i dužnost da joj plaćaju život u njenoj kući. Iskristalisala joj se njihova namera. Da su uspeli da joj pronađu telo, ona bi otišla i oni ne bi morali više ništa da plaćaju. Da je mogla, počela bi da se smeje. Tako je jednostavno.

Odmahnu glavom: - Ne, novac zadržite.

Dragan i Emilija se munjevito okrenuše ka njoj.

- Zadržite novac - reče primetivši njihove zbunjene poglede. - Ne želim ga.

- Ali Evanđelija... - započe Dragan. - Zakonski smo obavezni da ti plaćamo. Potpisao sam ugovor sa Jankom.

Devojka odmahnu rukom: - U redu potpisali ste neki papir, ali niko neće znati da ne dajete novac. Ne želim novac za kiriju. Novac je stvar koja mi je najmanje važna. Shvatite to kao da sam vam ustupila svoju kuću.

Emilija pogleda u supruga, dade mu znak očima. Dragan je znao šta njen pogled znači. Kaješ li se?, pitale su ga nemo njene zelene oči.

- Dobro, Evanđelija, biće kako ti kažeš, samo ne znam čime smo ovo zaslužili? Umalo te nismo predali onom vragu - čovekov glas je dobio poniznu notu.

- Sami ste me predali, sami ste me odvukli iz njenih šaka. Oprostila sam to, razumem kako vam je bilo. Loše događaje zaboravljam, one dobre pamtim. Cenim vašu pomoć u potrazi, iako je bila neuspešna - Evanđelija je celu noć razmišljala kako da krene sama u potragu za telom. Nije želela više ni od koga da zavisi. Imala je osećaj da je telo tamo gde su kopali. Neće ispustiti tu intuiciju.

- Veoma velikodušno od tebe, Evanđelija. Hvala ti - reče Dragan.

- Velikodušnost je jedina osobina koju želim da posedujem - odgovori.

Čovek pogleda kroz prozor. Oktobarsko sunce je obasjavalo čitav salon, ubacujući toplotu i svetlost. Bilo toplije nego uobičajeno za to doba godine.

- Evanđelija, šta misliš da iskoristimo ovo lepo nedeljno jutro i da prošetamo pored reke? - upita Dragan odjednom.

Devojka iznenađeno podiže glavu. Emilija je prodorno posmatrala svog muža. Evanđelija pročisti grlo. Iskreno, nije joj bila primamljiva šetnja sa čovekom kom ne veruje dovoljno i koji se prethodnog dana ponašao tako kao da će je svakog časa udariti. Ali opet, smatrala je da je poziv za šetnju dobila zato što ih je oslobodika kirije, i time uklonila svaku smetnju koja od nje potiče. Možda je taj njegov gest korak ka prijateljstvu.