Zarobljena ( I deo - Završen)

12. Jedini ključ

Evanđelija nije znala koliko je dugo nepomično sedela kraj humki koje su obleževale večno počivalište njene porodice. Trebalo joj je vremena da sve što je saznala složi u svojoj glavi. A toga je bilo mnogo.

Sve je ovo zbog pogrešnog izbora. Nije da se nisam odmah pokajala zbog njega, nakon što sam shvatila da nije onako kako bi trebalo da bude. Ali sada je kasno. Nadam se da ću dobiti priliku da se pokajem i ispravim sve. Žao mi je, Bože, što sam se odrekla Tvog dara. Bila sam očajna od bola i nesreće.

Devojka uđe u malu crkvu. Pomolila se za spas svoje i duša svih umrlih. Sada znam koliko je važno imati nekoga ko će se moliti za tvoje spasenje.

Pažnju joj privuče zvuk metalne kofe koja udara u zemlju. Ugleda starca kako stoji kraj humke njene majke. Mahnu joj rukom da priđe. Devojka priđe i ugleda tri sveće koje su gorele na humki. Nije postavljala pitanje zašto. Travar je rekao da je razgovor sa mrtvima ritual. Pravila rituala koje je samo on znao je nisu zanimala, samo je želela da taj razgovor uspe.

Majko, ako me čuješ, molim te budi milostiva. Obrati mu se i reci kako da se izbavim.

- Sada ću joj se obratiti. Slušaj, ovo što ćeš sada videti nije nimalo prijatno. Trzaću se u bunilu, neću nakon razgovora jedno vreme znati za sebe. Čak i ako mi krene pena na usta, ne brini. Proći će - reče starac.

Evanđelija se stresla. Izjedala je krivica što starca izlaže mučenju zbog njenog spasenja. Biće joj još više žao ako ne budu uspeli ništa da saznaju.

- Žao mi je što Vas izlažem svemu ovome, zbog mene morate da doživljavate neprijatnosti - reče spuštajući glavu od stida.

Vujadin se blago nasmeši: - To je moj dar. Bog mi ga je dao da ga koristim. Nikad nije ovaj dar imao više na značaju nego sada. Veruj mi.

Evanđelija steže ruku starcu, pogled joj privuče kofa puna vode i prostirka na zemlji kraj humke.

Travar isprati njen upitni pogled i reče: - Kada budem počeo da se trzam, polij me vodom i potrudi se da mi glava bude na prostirci. Trzaji su jaki, mogu da se povredim.

Devojka klimnu glavom uzbuđena onim što će uskoro videti. Samo da mu trud ne bude uzaludan.

- Uspeli ili ne, znajte da sam Vam večno zahvalna - reče Evanđelija.

- Ako joj je stalo do tebe, tvoja majka će mi odgovoriti. A sudeći po svemu, ne sumnjam u uspeh.

Starac kleknu i nagnu se glavom ka humci. Glava mu je bila u samom središtu sveća koje su formirale trougao. Čelom je dodirivao zemlju koja je prekrivala kovčeg njene majke. Poče da mrmlja nerazgovetno u bradu. Evanđelija je od svega čula samo milostiva i javi se smrtniku. Glas starca je bio dubok i uznemirujuć. Bajanje je bilo sve glasnije, dok mu se čelo rosilo od znoja zbog naprezanja. Na slepoočnicama su mu vene bile toliko nabrekle, da se devoci učinilo da će svakog časa pući. Sam prizor ju je uznemiravao, utom gore zato što je ona bila pokretač svega.

Vujadin prekinu bajanje. Odjednom poče nekontrolisano da se trza. Trzaji su bili takvi kao da je u naletima primao talase nečega. Evanđelija sa radošću shvati da mu upravo njena majka odgovara.

                                                                               ****

Mrtva devojka je šokirano posmatrala trzanje Vujadinovog krhkog tela. Šta ako ne izdrži?, poželela je da prestane. Nije mogla više da gleda mučenje drugoga zarad nje. Starac se jakim trzajem odvoji od humke i pade na Evanđelijine ruke.

Devojka osmotri njegove oči bez zenica. Prođe je jeza jer su je takve oči podsetile na utvaru. Uze kofu i polako poli starca vodom, pre toga ga je položila na prostirku. Trzaji su bili sve slabiji. Evanđelija je pazila da mu glava ne udara u čvrstu podlogu. Travar se smirio nakon dužeg vremena. 

Ubrzano je disao. Glavom je odmahivao u bunilu, dok su mu graške znoja padale niz lice. Devojka umokri krpu vodom i nežno pređe preko njegovog lica.

- Vode....vode - šaputao je starac. 

Evanđelija skoči i prinese mu posudu pune hladne vode. Pažljivo je prinela činiju njegovim usnama ispod zamršene brade. Travar ju je iskapio celu. Gospode, nisam znala da ovoliko iscrpljuje, mislila je devojka sa krivicom koja ju je žarila neprestano.

- Čujete li me? -  viknu devojka. Vujadin klimnu nemo glavom. 

- Dobro - reče Evanđelija sa olakšanjem. - Samo mi recite da li Vam je otkrila ključ spasenja?

Starac klimnu glavom. Evanđelija poče da se smeje od sreće. Majko, hvala ti! Starac je i dalje ležao žmureći na prostirci.

- Kada se odmorite, ispričajte mi šta ste videli - reče Evanđelija saosećajno.

Travar koji razgovara sa mrtvima samo klimnu glavom. Nije otvarao oči. Devojka se seti da je rekao da nakon razgovora ima osećaj da deo njega nestaje. Sela je na klupu sve vreme posmatrajući starca. Čekala je kao na iglama, ali morala je da bude strpljiva. Učinio je veliku stvar za nju. 

Vujadin se naposletku polako pridiže i mahnu rukom devojci da priđe.

                                                                                      ****

Evanđelija je strpljivo čekala da počne da govori. Starac je duboko disao, zatim se zagledao u devojčine oči boje starog zlata.

- Pokazala mi je nekoliko slika. Video sam pun mesec. Video sam tvoje telo bledo kao mesečina. Video sam skorelu krv na vratu i grudima tvog tela. Video sam tvoju ruku preko tvog odavno stalog srca. Video sam raskovnik, onakvog kakvog ga pamtim, beo u obliku malog čoveka. Bio je u džepu tvoje haljine - starac zastade.

Evanđeliji su se misli vrtele velikom brzinom. On je ono za šta zatražiš, odjednom ču reči utvare. Otključava kapije svetova, seti se pređašnjih Vujadinovih reči.

- Znala sam da je raskovnik ključ - reče tiho devojka. - Utvare ga koriste da otključaju svet živih, a ja ću od njega zatražiti da mi otključa raj.

- Ima još nešto - reče travar hvatajući dah. Oči su mu se zadržale na Evanđelijinim zenicama. - Prvi put sam tokom razgovora nešto čuo. Čuo sam tvoj glas. Kada sam video tvoju ruku položenu preko tvojih mrtvih grudi. Čuo sam da govoriš: 

Bože kajem se što se Tvog najvećeg dara odrekoh

Prinosim ti telo svoje i dušu svoju

Otključaj kapije dvora Tvojih, amin!  

Više ništa video nisam.

Devojka je već shvatila značenje slika. Majka je Vujadinu precizno rekla kako da se izbavi.

- Dakle, treba da nađemo tvoje telo, Evanđelija. Da ga položimo u kovčeg i da čekamo pun mesec. Problem će biti raskovnik. Juče je bio jedini dan u godini kada cveta. Cvetaće tek naredne godine, a tog dana ga moramo naći. Znam kako se on nalazi, ne brini. Što bi na kraju značilo da i ako nađemo sada tvoje telo, moraš da čekaš narednu godinu za odlazak, zbog raskovnika koji otključava - dovrši travar zaključak.

Evanđelija se ipak smešila: - Ako nađemo moje telo, lako ću sačekati narednu godinu. Lako je nešto čekati kada sigurno znamo da će to doći. I kada imam jedini i pravi ključ u rukama.

Starac je već stajao na nogama: - Sećaš li se tačno mesta gde si umrla?

Devojka klimnu glavom: - Sećam se - reče. - Kada sam umirala, poslednje što sam videla je piramidalni vrh klisure savršenih ivica. Ali ja sam nakon smrti bačena preko litice.

Vujadin klimnu glavom:  - Znam. Isto je sa te litice bačen i tvoj brat. Mitar je njegovo telo našao, ali tvoje začudo nije. Nećemo očajavati. On nije ni tražio tvoje telo. Mi ćemo tražiti. Sutra, čim se začuju prvi petlovi, krećemo u potragu - reče ulazeći u kuću.

Evanđelija opet osta sama sa humkama onih koje je volela. Priđe majčinom krstu i obasu ga poljupcima. Majko moja, hvala ti. Uz tebe ja nikada neću biti izgubljena. Sačekaću jednu godinu. To je mala cena za večnost sa vama.

Devojka je lebdela u prvim, nakon dužeg vremena lepim mislima. Već je počela da zamišlja kako će naredne godine u ovo vreme udisati dobro poznat miris ruža i kolača.