Zarobljena ( I deo - Završen)

21. Zaborav

- Ne prilazi mi! - vrištala je Evanđelija, opet je podigla ruke ispred sebe kao štit. Kosa joj je bila raščupana od vetra. Nikola je zgranuto zurio u nju. Nije mu bila jasna njena nagla promena ponašanja.

Pre samo sekund je bila tako pitoma u njegovom naručju. Izgledala je opijeno kao i on sam, u njenim očima je video dugo potiskivanu želju za poljupcem. Sada je stajala u odbrambenom stavu, ruke je opet podigla a pogled zlatnih očiju je bio sposoban da ga probode.

- Evanđelija, stani! - mladić je zadržao tiši ton.

Nije želeo da probude oca, bližilo se vreme kada se Miroslav obično budio. Nikola je namerno išao dalje od kuće, zalazio je dublje među grobnice. Kako se i nadao, Evanđelija ga je pratila.

- Kako možeš!? Kako možeš da pomisliš na tako nešto!? Reci mi!!! - devojka je pratila mladića vičući.

Nikola je stiskao usne ali nije odgovarao. Čekao je da zađu još dublje među grobnice.
Evanđelija je grabila za njegovim krupnim koracima. Nije joj bilo jasno što ne stane.

- Nakon svega što znaš o meni, nakon svega što sam prošla, ti želiš da uradiš isto! Da oduzmeš sebi život!!! - vrištala je i dalje, od besa nije ništa videla. Njen mozak nije mogao da prihvati činjenicu da on tako razmišlja. Uvek bistar i razuman Nikola, sada želi da se baci u nešto veoma nerazumno. I to zbog nje.

- Ha! Hajde da se ubijem! To je igra zar ne!? To je zabavno! - Evanđelija je sarkastično glumela veseo ton. - Znaš šta, to je tako gnusno. To je tako besprimerno sa tvoje strane! Razočarao si me - dodade dubokim, ozbiljnim tonom.

Nikola stade i okrete se prema njoj. Bili su na najdaljoj tački od kuće u imanju. Mladiću su oči takođe plamtele od besa zato što je ona toliko zalepljena pravilima i pravednošću. Kod nje rizici nisu bili dopustljivi.

- Zašto se ti osećaš uvređenom što ja samom sebi želim da oduzmem život? Nisam rekao tebi da me ubiješ - upita je Nikola blagim, skoro sladunjavim glasom.

Evanđelija je stisnula dlanove u pesnice. Jedva se suzdržala da ne ošamari to lepo lice, koje umalo nije poljubila.

- Zato što ću te ja i ubiti! To ćeš učiniti zbog mene! Ja ću biti tvoj ubica!

- U redu, onda je tvoj ubica tvoja porodica, Evanđelija - Nikoli se usne izviše u smešak, kad vide da se devojci lice ukočilo jer nije znala šta da kaže. Zaista jeste oduzela sebi život zbog gubitka porodice.

- Druga ruka je učinila to umesto mene, ja nisam sebi prerezala vrat. I dalje sam ubeđena da je to razlog što odmah nisam odvedena dole. Kada bi podigao ruku na sebe, nije sigurno da bi ostao zarobljen ovde - reče staloženo.

Mladić odmahnu blago glavom: - To nema nikakve veze sa rukom koja je izvršila rez. Uradila si to iz ljubavi prema nekome. Zato nisi otišla odmah dole - reče joj tiho, želeo je da ga razume.

Evanđelija je zastala, nikada nije razmišljala na taj način. Kroz sećanje joj prođoše reči same smrti. Zbog svojstva tvoje duše nisam mogla da te ostavim dole. Da li ju je ljubav prema porodici spasila direktnog silaska u sam pakao?

Nikola je pomno posmatrao Evanđeliju kako razmišlja. Želeo je da joj priđe i opet da je zagrli, ali morao je da sačeka da se smiri, morao je da je ubedi, da je njegov način razmišljanja ispravan.

- Žrtva Evanđelija - reče joj tiho naposletku. - Zbog ljubavi i želje da budeš sa nekim si žrtvovala svoj život. To te je ostavilo ovde. Tako bih uradio i ja. Zato bih ostao iza ove kapije... sa tobom...zauvek. Vreme ne bi više imalo nikakav značaj za nas - mladić je ushićeno govorio dok su mu se oči sijale.