Zarobljena ( I deo - Završen)

30. Smisao

Evanđelija se koprcala u ledenoj i gustoj masi. Njena duga kosa se obavijala oko nje, čineći joj kretanje još težim. Panično je mahala nogama i rukama. Otvorila je usta i osetila kako voda prolazi kroz nju, prelivajući se preko njenih odavno zamrlih pluća.

Da je živa, umrla bi sada. Njeno srce bi stegla voda svojim hladnim prstima. Ali Evanđelija je nastavila da se kreće, zato što je to što jeste.

Ne plaši se, ne može ti ništa. Što je mrtvo ne može umreti. Nađi dečaka.

Devojka je ipak paničila, slepo je tumarala u vodi. Iako je otvorila oči, mutna voda joj je smanjivala vidik. Ni traga nije bilo od deteta.

Nisam valjda zakasnila. Ne! Ne!

Zverala je očima kroz mutnu masu. Vrtelo joj se u glavi od panike i tuge što nije uspela.

Stani, devojko! Smiri se! Sredi svoje misli. Sada u takvom stanju, ne vidiš ništa. Kada se smiriš, videćeš ono što tražiš.

Evanđeliji u umu odjednom iskrsnuše iz davnog sećanja majčine reči kada je usplahireno tragala za violinom koju je mislila da je izgubila. Nije ni znala da to još uvek pamti.

Umiri se potpuno i otvori oči. Ugledala je tamnu siluetu koja je padala ka dnu. Snažno se odbaci i kako zna zapliva ka silueti. Rukama je razgrtala gustu masu dok nije uhvatila komad detetove odeće.

Našla sam ga! Samo da uspem da ga izvučem na površinu.

Podvukla je ruku ispod dečakovih rebara. Detetovo telo nije davalo znakove života. Mlitavo je visilo preko njene ruke. Evanđelija je drugu ruku ispružila ka površini, kao da traži nešto što bi je povuklo, iako je znala da će ka površini morati da se izvuče sama.

Telo dečaka nije bilo teško, ali devojka beše sitne građe. Za nju je ipak predstavljalo veliki teret, pogotovu u vodi.
Nogama je dotakla dno i snažno se odbila o njega. Mahala je nogama i slobodnom rukom. Zurila je na gore, ka površini kroz koju se nazirala svetlost.

Možda jesi zarobljena, ali ovde nećeš biti. Ideš gore! Moraš zbog njega!

Lebdela je sa detetom u rukama u vodi, teret joj je bio sve teži. Osećala je da je vuče ponovo na dno. Napnula svaku česticu svog bića.

Nikada ne odustaj! Ne prestaj da pokušavaš! Budi uporna, Evanđelija i uspećeš! Ono što mislimo da možemo je samo delić naše snage. Mi zapravo ne znamo koliko smo snažni! , Evanđeliji u umu iskrsnuše iz davnog sećanja očeve reči, kada je pokušavala da nauči da gađa strelom metu. Nije ni znala da to još uvek pamti.

Stisnu vilicu toliko snažno da su joj zubi trneli. Snažnije nego pre se odbi od dna. Grabila je rukom vodu. Neprestano je gledala na gore, ka izlazu iz tamne mase, ka svetlosti.

Samo napred! Nisi išla onda, ali sada ćeš ići!

Nije znala da li joj se pričinjava, ali kao da je osetila da je nešto podiže ka površini. Kao da ih neka sila vuče na gore.

Ruka joj je probila površinu vode.

****

Podigla je dečaka poslednjim delom snage. Glava deteta je bila na površini. Zatim je izronila. Oči su joj se navikavale na svetlost. Vir ih je vukao, devojka se jedva održavala. Pogleda u dete u naručju. Mališan je bio beživotan i bled.

Samo da nisam zakasnila! Bože, molim te!

- Evanđelijaaaa!

Devojka je čula glasove kao iz bunara. Ušne šupljine su joj bile ispunjene vodom. Napregla je oči i ugledala Dragana sa većim dečakom na obali, držali su dugačku granu.