Zarobljena ( I deo - Završen)

19. Vreme

Opsednuta svojom zarobljenošću u svetu živih, zaboravila je da taj svet neprestano krvari. Iako je bila mrtva i nije mogla umreti, i dalje je bila u središtu rata zbog kog je oduzela sebi život.

Evanđelija koliko za sebe, morala je da brine i za porodicu koja ju je prihvatila pod svoju zaštitu. Porodica Jakovljev je postala Evanđelijin zaštitnik.

Iz njihove varoši su otišle kolone Turaka sa zarobljenicima, još onda kada su odveli živu Evanđeliju. U varoši je ostao mator Ali - paša sa dvojicom sinova, da nadgledaju varošane i sve prisvoje sebi, a nisu imali ništa ni da prisvoje. Od mesta punog života ostala je samo pustoš.

Ruku na srce, Ali - paša i njegovi sinovi ne behu zlotvori. Bili su takvog ponašanja i stava kao da ih dodeljena varoš sa svim življem tu ni malo ne zanima. Nisu se trudili da ustanove nikakav red ni poredak jer su uporno radili na tome da napuste mrtvo mesto i dobiju privlačnije i plodnije zemljište.

- Od svega što su mogli da nam daju, dali su nam da glođemo oglodanu kost - čuo je Miroslav jednom starog pašu kako gunđa.

Miroslav je neko vreme radio kao pisar u sudnici. Naravno da je služio samom paši i njegovim sinovima. Davali su mu bedan novac za to, a on je morao da prihvati jer mu je novac bio prekopotreban. Morao je od nečega da izdržava sebe i svoje dete. Kroz glavu su mu prolazila sećanja na dane kada se školovao u Beču, dane kada je gladovao. Sa zebnjom pomisli da oni opet dolaze. Bio je rešen da radi sve što mu se ponudi, samo da Nikola ne bi nikada osetio šta je glad.

Tako je Miroslav radio više poslova. Nakon posla u sudnici, često je popravljao sve po pašinoj kući i cepao mu drva za ogrev. Bio im je sluga. Miroslav se sa gorkim ukusom u ustima sećao dana kada je bio sudija i među prvima po vlasti u Beču.

Sa grčem je zamišljao likove njegovih suparnika iz Beča, koji su bili ljubomorni na njegov uspeh. Da su mogli da ga vide kao bednog slugu nekog Turčina, smejali bi se podmuklo sa zajedljivim odsjajem u očima koji govori: Eto ti, ko visoko leti uvek nisko padne.

Ali Miroslav je radio trpeći poniženje i grubo pašino podbadanje, kada je saznao ko je on bio u Beču, zarad nekoliko dukata.

Nikola nije smeo ostati gladan.

Ta je misao jedino pokretala i terala svakog jutra čoveka, oca jednog deteta kog voli najviše na svetu, da ustane i radi do mraka.

Evanđelija i Nikola su provodili cele dani sami, zavučeni i prirodom zaklonjeni od prljavštine varoši, iz koje se Miroslav svake večeri vraćao mrtav umoran.
Nikola je bio bezvoljan. Nije bio zainteresovan ni za igru ni za učenje. Evanđelija je znala da mu nedostaje otac, koji jedva da stigne da prozbori reč sa njim pre nego što zaspi. Miroslav je samo radio i spavao. Jedva bi pojeo ono što je Evanđelija tog dana kuvala.

- Zašto otac toliko radi kada imamo novac još iz Beča? - upita Nikola jednog dana Evanđeliju.

Gledao je kroz prozor, izgledalo je kao da očekuje svog oca iako je znao da neće kući doći pre mraka. Setio se života u Beču, otac je tada manje radio, a bili su bogati. Sada je bilo obrnuto, uz prekomeran rad njegovog oca jedva su sklapali kraj sa krajem. Da li je toliko mučan život u Srbiji, pitao se.

Devojka priđe dečaku i obrisa ruke o kecelju: - Mora da radi, Nikola. Ušteđevina se čuva za najcrnje dane, za dane kada ne bude imao baš ništa i kada ne bude imao izbora sem da ga potroši. Nadam se da neće doći u taj položaj - reče devojka tiho, shvatajući da je to itekako moguće. - Taj novac koji je doneo se ne troši za svakodnevne potrepštine. Njega tvoj otac čuva kao oči u glavi. Jednog dana će mu zatrebati.

- Ali kada će mu trebati ako ne sada? Siromašni smo - reče Nikola stiskajući usne.

Evanđelija odmahnu glavom: - Možda nemamo mnogo, ali nije da smo ostali bez ičega. Imamo krov nad glavom i još uvek imate šta da pojedete. Rat je, i niko u ovoj pustoši se ne valja u bogatstvu. Tvoj otac radom može da vas prehrani. Ušteđevinu iz Beča čuva za tvoju školu, koju ćeš nastaviti posle rata, i za proširenje ovog kućerka, kog će srediti čim se stvari ovde malo smire.