Zarobljena ( I deo - Završen)

9. Utvara

Evanđelija nije znala koliko je pešačila. Put kojim je prolazila je podsećao na grozni marš u koloni, na odmore i bajat hleb koji je delila sa Matejom. U očima su joj se sklupljale suze. Iako je patila, tada je bila srećnija nego sada. Nije znala kuda ide, ali je bila živa i brat je bio uz nju. Imala je neku nadu. Sada nema ništa, ni svoj život. Takođe ne zna kuda i zašto ide. Uporno je razmišljala kakve veze ima starac Vujadin sa njom. Zašto je majka šalje kod njega? Imala je samo to njeno upustvo, to joj je bila slamka spasa. Morala je da ga sledi.

Kažu da se bavi čudnim stvarima. A ja sam ništa drugo sem jedno čudo. Verovatno sam u obuhvatu njegovog zanimanja. Možda je on jedini koji mi može pomoći, i reći nešto više o ovome svemu. Kada razmislim, potrebnan mi je neko, ko se razume u natprirodno. Sigurno mi ne bi mogao pomoći kafandžija, devojka se nasmeja sebi u bradu. Primetila je da iako pešači već satima, ne oseća umor. Jedna dobra stvar, pomisli. I dalje je osećala oštro kamenje pod nogama, ali cipele joj se nisu cepale.

Evanđelija je morala da pazi da ne zaluta. Predeo oko nje joj nije bio poznat, nije imala predstavu koliko je daleko od svoje varoši. Znala je samo da su tri ili četiri dana pešačili klisurom. Nisu imali raskršća, išli su samo pravo. Što je značilo da je sada morala samo da prati putić kojim su nekad prolazili i dovešće je do proširenja, gde su ih odvezali i izbacili iz zaprege. Za dalji put Evanđelija nije bila sigurna. Dela puta kog je prošla u zaprezi vezana se nije dobro sećala. Otupela od svežeg bola, nije joj padalo na pamet da ga pamti. Mislila je da se nikada neće vratiti.

Pogledala je u nebo. Oblaci su se malo razišli, kiša je prestala. Čak se pomaljalo i sunce. Bilo je visoko na nebu, po čemu je devojka zaključila da je podne. Još malo pa stižem do podnožja klisure i do onog proširenja gde su nas izbacili sa zaprege. Za dalji pravac nisam sigurna. Moraću dobro da razmislim i svim silama da prizovem sećanje kuda sam prošla. Evanđelija se osvrnu nazad. Nije više videla piramidalni vrh klisure. Poprilično se udaljila od mesta svoje smrti.

Odjednom se začulo nešto iza nje. Topot konja i zvuk točkova. To se Turci vraćaju!, pomislila je prestrašeno. Zaboravivši da je mrtva i da joj sada ne bi mogli nikako nauditi, sakrila se iza žbunja pokraj puta. Nije želela da je vide.

Provirivala je iz skrovišta, već je videla dva mršava konja smeđe dlake. Vukla su malenu zapregu. Napred su sedela dvojica. Evanđelija nije znala ko su, ali pretpostavljala je da su Srbi. Nisu imali izgled, odeću niti nadmeno držanje kao Turci.

- I tako...kažem ti Milorade...- ču Evanđelija jednog od njih. Pričaju srpski!

Ne razmišljajući polete iz zaklona i istrča pred zapregu. Onaj koji je upravljao njome se trgnu i ošinu konja uz snažno Stoooj! Konji ko ukopani stadoše. Dakle, mogu da me vide.

- Devojko mogla si da nastradaš! Gde se izleće ko muva bez glave pred konje!? - reče jedan od njih.

Evanđelija ih osmotri. Obojica su imala gustu smeđu kosu, smeđe brkove i okruglo rumeno lice. Bili su slični ko jaje jajetu. Blizanci, pomisli devojka sa simpatijom.

- Izvinite, bila sam brzopleta. Uplašila sam se da nisu neprijatelji, ali kada sam čula da govorite našim jezikom, obradovala sam se. Da ne idete možda do Zdravinja? - upita ih sa nadom da idu do njene varoši. Stalo joj je da što pre stigne do Vujadina.

- Ne idemo do te varoši, idemo do susedne. Ako ti šta znači možemo da te povezemo do raskršća koje se nalazi nadomak šume. Kada izađeš iz nje, bićeš kod svoje varoši.

Devojka klimnu, kroz glavu joj prođe sećanje na obojenu šumu u crveno od zalaska. To je bila prva etapa njihovog puta.

- Znači mi. Samo me povezite do raskršća, lako ću preći ostatak puta.