Zarobljena ( I deo - Završen)

18. Ruža

Nakon što je odsvirala poslednji ton, Evanđelija je u svitanje ušla u kuću. Zapazila je da Miroslav nije kraj ognjišta. Sa lošim predosećajem otvori vrata Vujadinove sobe.

Ugledala je Miroslava i Nikolu kako nemo stoje iznad starčevog kreveta. Bili su joj okrenuti leđima i zaklanjali joj pogled na postelju.

- Otišao je - reče Miroslav ne okrenuvši se.

Evanđelija je stisnula pesnice, dok su joj usne podrhtavale. U nekom trenutku dok je svirala napolju, on je ispustio poslednji dah, ne oprostivši se sa njom, sinom i unukom. Bila je kriva, jer je trebalo da nastavi da bdi.

Priđe postelji sa suzama u očima. Vujadinovo lice nije odavalo da je zaista mrtav, više je izgledalo kao da spava. Na usnama mu je bio blag osmeh. Devojka ga uhvati za mlitavu ruku, bila je ledeno hladna, kao i njena.

Miroslav je posmatrao kako jedno mrtvo biće drži drugo za ruku. Takođe je osećao krivicu zato što je spavao dok je njegov otac umirao. Verovao je da će ga Evanđelija zvati, ali je ona ipak iz nekog razloga otišla da svira.

- Kriva sam, znam. Ali njegova poslednja želja je bila da čuje melodiju koju stvaram. Rekla sam mu da me sačeka... - devojci su ramena klonula kada je zaplakala.

Činjenica da je Vujadin otišao ju je udarila u lice, osetila se odjednom izgubljenom bez njega. On je za nju bio kompas i put do spasenja. Do sada se oslanjala na njegove mudre reči i pronicljivo razmišljanje. Iako su tu i dalje bili Miroslav i Nikola, osetila se samom. Jednostavno sa njima nije mogla da podeli sve kao što bi sa starcem.

Oseti Miroslavljev dodir na ramenu: - U redu je, ne ljutim se što si otišla da sviraš. Znam da je tako želeo da ode, nije hteo da pri odlasku gleda uplakana lica. Pogledajte njegov osmeh, otišao je srećan slušajući tvoju čarobnu muziku, Evanđelija.

- A i deda se već danima opraštao od nas, razumem da je hteo da ode u tišini. Mislim da to što si mu rekla da te sačeka do jutra ništa nije značilo. Nije on odlučivao kada će otići - dodade Nikola, jedino su njegove oči bile bez suza.

Evanđelija klimnu glavom srećna što nisu na nju ogorčeni. Odjednom zatrepta jer joj se učinilo da nešto tamno stoji u samom ćošku sobe. Obrisa oči od suza koje su joj mutile pogled, a zatim širom otvori usne zbog onoga što je ugledala.

U ćošku je stajala žena. Sva u crnom. Haljina joj je bila crna i do poda, imala je i ogromnu kapuljaču. Kosa joj je bila do ispod pojasa sjajna i crna kao noć. Oči su opijale, tamne kao bezdan. Jedino je bilo belo njeno lice, kao sam zid na koji se oslanjala. Obrazi su joj bili uvučeni, a jagodice izbačene. Bila je veoma visoka i mršava, izgledalo je kao da dugo gladuje. Žena je jednu koščastu šaku, sa najdužim prstima koje je  Evanđelija ikada videla, usmerila ka mrtvom starcu.

Evanđelija pogleda Nikolu i Miroslava. Ponašali su se kao da ne primećuju čudnu neznanku koja stoji na tri koraka od njih. Miroslavu pade pogled na ukočenu devojku koja zuri u ćošak sobe.

- Evanđelija! Šta ti je? U šta gledaš? - blago je udario po ramenu, prateći njen pogled. Naravno, nije ugledao ništa sem zida.

Evanđelija je shvatila šta stoji u sobi. U nju je gledala sama Smrt.

****

- Ona je tu - šapnu Evanđelija.

- Ko bre? - upita Nikola mršteći se.

- Tiše! - siknu Miroslav na sina. - Ona može da vidi ono što mi ne možemo - delimično je shvatao u koga devojka gleda. Nije mogao da odbaci činjenicu da se u sobi osećao miris smrti.

- Zašto nisi bar malo sačekala? - reče devojka molećivo zureći u ćošak gde je stajala Smrt. - Zašto si ga odvela, a da on nije stigao ni da mu čuje poslednji dah? - pokaza na Miroslava.