Zarobljena ( I deo - Završen)

17. Bdenje

Evanđelijina ruka je pomerala gudalo violine u samo njoj znanim pokretima. Svirala je zatvorenih očiju, zamišljajući da je u samom raju i da ispred nje sedi njena porodica. Kada je svirala, bila im je najbliže. Osećala je, a tako je zapravo i izgledala, kao da lebdi između zemlje i neba. Obasjana mesečinom, stvarajući melodiju svojim bledim tananim prstima je bila to što zapravo jeste. Izgubljena duša, željna spasenja. Mrtva devojka koja je presekla svoj život i postala nešto što prkosi zdravom razumu.

Evanđelija je svirala uvek do svanuća i bez prestanka. Biti mrtav znači ne osećati umor, nedostatak sna i glad. Biti mrtav znači ne osećati nikakvu slabost živog čoveka, a upravo te slabosti čine život.

Nikada nije prekidala svirku, osim te noći. Zaneseno je svirala zatvorenih očiju, ali je neki predosećaj naterao da otvori oči. Vujadinova kuća je bila u mraku, jer su svi spavali. Odjednom kroz prozor zasja mutno svetlo. Evanđelija je uočila senku koja se pomera unutar kuće. Već je grešila u sviranju, jer je bila ometena zbog lošeg predosećaja da nešto nije kako treba.

Na tremu kuće se pojavio preplašeni Miroslav. Ton Evanđelijine violine je zamro, devojka je ukočila ruku.

- Evanđelija, izvini što te prekidam u sviranju. Ali otac... pao je sa ležaja i leži nepomično. Treba mi tvoja pomoć - reče uznemireno.

Devojka je skočila sa kamena i poletela ka kući. Misli su joj divljale, a nije smela da ih glasno izrekne. Bože, nisi ga valjda sada uzeo!? Nismo se ni oprostili. Samo je jedan dan proveo sa sinom! Nije pravedno, nije!!! Vrištala je u sebi stisnutih usana, dok je sa preplašenim Miroslavom hitala ka nepomičnom i samrtnički bledom starcu.

****

Evanđelija je prislonila uho uz Vujadinov grudni koš, a Miroslav uz njegove usne. Nisu primetili Nikolu koji stoji na dovratku i nemo ih gleda.

Devojka ču dobro poznate otkucaje srca, koje ona odavno nema, a čovek oseti dah svog oca na licu. Pogledaše se i umalo ne zaplakaše od olakšanja. Živ je. Još uvek, mislila je devojka sa suzama u očima zbog pretrpljenog straha, a onda se seti da ih starčeva smrt zaista čeka u skorije vreme i opet se rastuži.

- U nesvesti je. Doneću vode, obično mu pomogne da dođe sebi kad...- reče Evanđelija ustajući.

- Znam - reče Miroslav pridižući jednom rukom starca. Nikola pritrča da mu pomogne. - Otkud ovo odjednom? Bio je dobro danas, sem onog kašlja koji je imao nije delovao da je loše.

Evanđelija se pravila da nije čula Miroslava zato što je znala odgovor. Suđeno mu je tako. Šta god da uradimo sada, nema mu pomoći. I da dođe najbolji lekar, Vujadin će umreti. Plakala je krišom zato što opet gubi nekoga ko joj znači. Zavolela je tog čudnog starca kao rođenog dedu.

Priđe sa vedrom vode i krpom. Starac je bio bez svesti i dalje. Evanđelija uze vode u šaku i pljusnu ga. Miroslav stade lagano da ga udara po obrazima. Vujadin zakrklja i otvori modre oči. Uznevereno je gledao oko sebe.

- Oče! Ovde smo. Reci šta te boli - reče mu brižno Miroslav.

- Ništa me ne boli, sine - reče kašljući starac.

- Taj kašalj... - ljutito reče sin.

Nikola je ćutao jer su ga kašalj i onemoćali deda u postelji podsećali na nešto što je već video i što nikada neće zaboraviti. Zagledao se samo u prekrivač da vidi ima li krvi na njemu. Odahnu kad vide da nema ničega.

- Mora da je upala pluća il jak nazeb. Ti si star, treba da se čuvaš a ne svuda... da ideš i to po hladnoći - govorio je ubrzano Miroslav. - Sutra dovodim lekara - reče.