Zarobljena ( I deo - Završen)

2. Zlokobna tišina

- Evanđelija! - majčin zvonak glas se odbijao o trošne zidove. - Ustaj! Sunce je već visoko na nebu.

Devojka se trgnu iz sanjarenja. Uvek bi pre nego što bi ustala i započela dan sanjarila otvorenih očiju. Misli su joj letele kroz glavu kao mušice. Vratila se na onaj radostan trenutak kad joj je dodeljena samo njena soba. Bolje se sada spava, morala je da prizna.

Oštar prizvuk njenog imena naterao ju je da svoje misli uredno složi i zaklopi. Nije volela da je oslovljavaju punim imenom, bilo je isuviše dugo za njen ukus.

Njeno ime potiče od reči jevanđelje. Samo takvo ime je majka htela za svoje prvo dete, ćerku lepoticu. Majci su, od kada zna, religija i Biblija igrale važnu ulogu u životu. Bila je punim srcem podređena tome. Zato nije ni čudno što je svojoj deci davala imena sa religijskim motivima. Evanđelija predstavlja jevanđelje, Mateja je dobio ime po apostolu koji je napisao jedno od svetih spisa, a ime Bogdan je izvedeno od izraza Bogom dat.

Kao malu uspavljivala bi je čitajući joj Sveto Pismo ili pričajući o raju. Majka nije znala da joj ispriča nijednu bajku kao otac jer ona nije verovala u njih. Zato joj je pričala o raju.

- To je najdivnije mesto koje možeš da zamisliš. Tamo su anđeli i sam Svevišnji. Tamo slavuji večno pevaju, svuda su šume i prekrasne cvetne livade. Večno se čuje pesma slavuja, tih božijih ptica. Oni Njemu pevaju.

-Mama - pitala je tada petogodišnja Evanđelija. - Kako ti, ili bilo ko drugi, zna kako raj izgleda kada niste bili tamo? Onaj ko vidi raj on je mrtav i ne može da priča - zaključila krajnje oštrom pameću.

Majka se brecnula pokucavši po prastaroj knjizi: - Nemoj tako da razmišljaš, Evanđelija. Ovde sve piše, postoje ljudi koji vide i znaju mnogo više od ostalih. Najvažnije je da u raj idu samo dobri i pravedni. Tamo nema ružnih misli i reči. Tamo je sve mirno jer tu boravi večna ljubav i blagostanje. Zato se mi celog života trudimo da ne činimo zlo, da bismo jednog dana otišli u raj.

Evanđelija je od tada više nije pitala ništa o raju. Verovala je rečima svoje majke. U glavi je pokušavala da zamisli svoju verziju raja,  tu ne bi pevali slavuji, već bi se večno čula melodija violine.

Evanđelija se iz nekog razloga prisećala svega toga.

- Jesi li ustala napokon!? - bez kucanja majka upade u njenu sobu.

- Kucanje - reče Evanđelija, pletući dugu kosu u pletenicu. - Ovo ovde je sada samo moj prostor, zar ne? -

- Ti, drska devojko, ja sam ti majka za ime boga!

- Mama, šalila sam se samo - reče devojka sa uzdahom.

Njenoj majci često nije bilo do šale. Svemu je pristupala sa ozbiljnim tonom. Nakon što je isplela kosu, uzela je sa poda svoju violinu i odložila je ispod kreveta.

Violina je, pored porodice, bila Evanđelijina najveća ljubav. Baka ju je naučila da svira kada je imala samo sedam godina. Ta stara violina tamnog drveta i fino izrezbarenih krajeva je pripadala devojčinoj baki. Predala ju je Evanđeliji dan pred smrt.

- Ne želim da ona večno ćuti u mom grobu. Neka nastavi da peva sa tobom - prošaputala je poslednjim delovima snage.

Sećala se kako je tugovala za bakom. Od njene smrti je počela da svira violinu samo noću. Kada bi svi otišli na spavanje, izašla bi iz kuće, otišla u šljivik i svirala. Nije znala mnogo kompozicija, pa ih je smišljala sama. Preplitala je zvukove i spajala ih u slušljivu celinu. Evanđelija je verovala da baka u raju čuje njeno sviranje i da zna koliko joj nedostaje.

Još uvek glavom u uspomenama, devojka iskorači iz kuće. Umalo se nije saplela o nešto na pragu. Sagnula se i uzela buket kamilice. Majka ju je značajno pogledala. Obe su znale da je od Miloša.

On joj je gotovo svakog jutra ostavljao kamilicu na pragu zato što joj kosa uvek miriše na nju. Tako je tvrdio. To i jeste bilo tačno, Evanđelija je već godinama ispirala kosu čajem od kamilice, što je činilo da se njene smeđe vlasi na suncu presijavaju kao zlato. Nije bila svesna toga, da svakim zamahom svoje kose nesrećnog Miloša obara sa nogu. Da bi joj to dokazao, on joj je svakog jutra ostavljao buket tog cveća kada bi prolazio pored njene kuće, na putu do stolarske radionice gde je radio sa stricem.

- Nemoj da sam vas videla da se vaćarite na pašnjaku gore. Da crvenim pred selom.

Reče majka strogo, ali sa prizvukom šaljivog podbadanja u glasu. Volela je Miloša, tog vrednog i naočitog momka. Bilo joj je milo što je izabrao baš njenu Evanđeliju, ali nije znala da ona u svom srcu nije izabrala njega.

-Majkaaa - reče devojka kolutajući očima. Stavila je buket na sto, nije više znala šta će sa silnom kamilicom. - Ne radimo ništa ni približno tome.

To i jeste bila istina. Čim bi došlo podne, umesto da ode kući i ruča, Miloš bi hitao do pašnjaka gde je Evanđelija čuvala ovce. U torbi je nosio hranu i sve bi podelio sa njom. Devojka je bila iskreno ganuta njegovim postupkom, ali uzimala je veoma malo od njegove hrane. On je dosta radio i bila mu je potrebnija nego njoj. Rekla mu je da više ne donosi trpezu za sobom, ali on je nije slušao. Uporno je dolazio, i svojom voljom pravio obedovanje na livadi.

Kada bi pojeo sve što je doneo, naslonio bi se na drvo i uvrtao oko prsta Evanđelijinu pletenicu. Devojka je znala da momak čezne da se i sama nasloni na drvo pored njega i da više od svega želi da ona bar jednom spusti glavu u njegovo krilo. Žar u njegovim crnim očima je sve to otkrivao. Nije mogao da sakrije momačku sirovu želju. Evanđelija na sve to nije odgovarala, samo je nemo i hladno sedela pored njega, poluokrenuta leđima dok bi on prelazio prstima po njenom zatiljku.

Bio je Miloš itekako svestan njene čudne hladnoće. Nikada nije kod nje ugledao sjaj u očima niti čuo uzdah za njim kao kod drugih devojaka iz varoši. Ali zato je i izabrao nju, tu hladnu lepoticu sjajne duge kose, tananog stasa i očiju boje ćilibara koje su opijale. Voleo je izazove i znao je da će biti njegova. Verovao je čvrsto da će je potpuno pridobiti u braku.

Evanđelija je sedela na panju i dokono posmatrala ovce u daljini. Za nju nije bilo dosadnijeg posla od vođenja ovaca na ispašu. Pokušavala je da se razonodi smišljajući melodiju za violinu dok je čekala Miloša. Trebalo je da naiđe svakog časa sa večito punom torbom hrane.

U vazduhu je osećala neku čudnu netrepeljivost, kao da je postao težak za udisaj. Čak su i ptice umuknule. Na trenutak je bilo tiho kao u grobu. To sve je činilo suprotnost sa divnim predelom koji joj se pružao pred očima. Sunce je i dalje neumorno pržilo, ali ipak je, uprkos tome, osećala čudnu jezu.

A onda je začula vrisak koji joj je zaledio krv u žilama. To je bio vrisak očaja, gubitka i straha. Nikada u svom mladom životu nije čula nešto tako užasno. Odjednom je strah paralisao.

Majka... samo da taj vrisak ne pripada njoj!

Evanđelija se pope na sam vrh brda koji je gledao na celu varošicu.

Ono što je ugledala joj je zaustavilo i srce i dah. Mrak joj je padao na oči a noge su joj klecale. Samo što se nije srušila od straha i beznađa.

Cela varošica je bila u razarajućem plamenu.