Zarobljena ( I deo - Završen)

27. Pustinjak

Evanđelija je stajala na tremu kuće sa starom hartijom u rukama. Posmatrala je Dragana kako stavlja neophodne stvari za put u auto. I dalje nije mogla da veruje da ti ljudi, stranci žele da joj zaista pomognu.

Ruka joj se nervozno grčila i stiskala stari papir na kom je bila skica pećine u kojoj bi trebalo da bude njeno davno izgubljeno telo. Skicu je uradila Evanđelija vodeći se opisima Jakovljevih koji su videli slike koje im je slala njena majka. Sa druge strane hartije je bio izbledeli tekst ispisan sitnim, drhtavim ali veoma lepim rukopisom. Tekst je napisao Vujadin pred samu smrt. Evanđeliji je ostavio uputstvo kako da pronađe raskovnik.

Evanđelija nežno pređe prstom preko izbledelih slova. Volela bi da je Vujadin pored nje sada, da je umiri blagim rečima i da joj skrene misli sa briga razgovorima o raznim temama. Setila se da joj je poslednji put kad ga je videla, trenutak pre nego što se uzvinuo ka raju, rekao da će i ona jednog dana tamo otići. To ju je držalo sve ove godine. Uvek mu je sve verovala, i veruje mu i dalje uprkos svemu. Vujadin nikada nije lagao, niti davao lažna obećanja. Uspeće. Jednog dana će pronaći sebe. Jedne noći će se nasmejati onima koje voli i reći: " Evo me, došla sam! " Na devojčinom licu se pomoli osmeh zbog zamišljenog uspeha. Pogladi još jednom papir i vrati se u realnost.

Pogled joj privuče Emilija koja je sedela za baštenskim stolom. Ispred nje je bila svilena marama skerletne boje, a na njoj poređano kamenje raznih boja. Žena je prevrtala karte po rukama nesvesna bilo kakvih dešavanja oko sebe.

Dragan snažno zalupi vrata automobila, prevrnu očima ka Emiliji: - Hajde Emilija! Završavaj sa tom kafom, nije sad vreme za bajanje i kartanje! -

Ona podignu svetao pogled ka mužu. Spusti glavu i nastavi mirno da izvači i slaže karte: - Ovo je pravo vreme za otvaranje tarota. Ne prekidaj me.

Evanđelija se namršti. Priđe ženi nečujno, odjednom ju je ispunila snažna radoznalost. Želela je da sazna čime se ona tačno bavi. Emiliji se ruka ukoči dok je izvlačila kartu. Podiže pogled i susrete ga sa devojčinim zlatnim. Zavrte glavom.

- Moraš da se skloniš od mene. Tvoja energija mi ometa čitanje.

Evanđelija prevrnu očima. Želela je da zna čemu njena pojava smeta: - Možeš li mi reći šta je to što slažeš? I zašto to sada radiš?

Emilija uzdahnu kao da se predaje. Znala je da neće moći da otera Evanđeliju jednostavanim i glupim odgovorima. Devojka je bila promućurna.

- Ovo su tarot karte - žena dugim nalakiranim noktom pređe preko niza karata sa raznim slikama. - Čitam ih da bi ti pomogla, zamisli - dodade zajedljivo.

Evanđelija podignu upitno obrve. Osmotri bolje karte. Svaka je bila različita. Na njima behu razne slike: konjanik, sunce, mesec, neka kula...devojka se cimnu preneraženo, odmaknu se za korak. Na jednoj karti je ugledala rogove i nakaradan oblik. Jedna karta je predstavljala samog đavola.

- Ne razumem kako ovo može da mi pomogne! - rekla je povišenim tonom, zureći u sliku đavola. Pokušavaju li ovi ljudi da je nasamare? U njoj je se odjednom kao senka pojavila crna sumnja.

Emilija podiže glavu i ugleda devojku kako zuri u kartu za koju je i pretpostavila da ju je uznemirila.

- Polako! Primećujem da te vekovi nisu naučili da ne donosiš zaključke prerano. Ova karta od koje zazireš svakako nije dobra, ali ne označava to da ti sam đavo stoji odmah iza leđa. Zapravo se đavo na ovoj karti se posmatra kroz metaforu, predstavlja nevolje, tugu i brigu.

Evanđelija zavrte glavom, tarot nije prestajao da je zbunjuje.

- Kako će mi to pomoći?

- Tako što nam pokazuje put - reče Emilija ne dižući pogled.