Zarobljena ( I deo - Završen)

8. Ponovo rođena

Evanđelija otvori oči. Nije videla ništa sem sivog neba i piramidalnog vrha klisure. Na licu je osetila kapi kiše. Uspravila se polako u sedeći položaj. Prizivala je sećanja. Kao plima su joj nadirala. Pešačenje u koloni, Matejina smrt, silovanje, sopstvena smrt, majčin glas i crnilo. Svega se sećala.

Umrla sam. U tome nema sumnje, ali gde sam sada?, pogledala je oko sebe. Opet ovo mesto gde sam ubijena. Samo nije isti dan. Sada pada kiša, a u času moje smrti je peklo sunce, grozničavo je razmišljala. Šta su značile majčine reči da nije trebalo ovako da bude? Šta nije trebalo?, pitala se uporno. Koji je ovo dan? Onaj sigurno nije, glavu su joj punila pitanja. Ni na jedan nije imala odgovor.

Uporno je tražila naznake nečega što je ličilo na raj. Oblake, cveće, slavuje ili izmaglicu, ali oko nje je samo bilo nebo i golo kamenje. Uvek je bila skeptična oko toga kako raj zaista izgleda. Plaćam li sada cenu zbog svoje nevere?, gorko je pomislila. Setila se čak i svog čudnog sna. One livade i potoka gde je stajala njena porodica. Ono je ličilo na raj, ali sada ništa oko nje joj nije nagoveštavalo da je i blizu takvom mestu.

Evanđelija se tiho pomolila. Nije znala šta drugo da uradi. Mrtvi se ne mole sami za sebe, ali za moju dušu nema ko da se pomoli. Prekrstila se, u vidno polje joj upadoše njeni dlanovi. Osmotri ih bolje. Umesto izgrebani i umrljani od krvi nakon vezivanja konopcem, bili su bez ijedne ogrebotine. Ruke joj nisu bile prljave od prašine i zemlje, već bele kao sneg i besprekorno čiste.

Devojka poče da zagleda sebe. Noge su joj takođe bile bez plikova i ogrebotina, stopala čista, koža na tabanima meka. Kao da je po jastucima celi život hodala a ne po oštrom kamenju. Cipele koje je izula su bile cele i čiste. Takođe je i haljina bila netaknuta, a nju je, sećala se, ona zver pocepala pre nego što ju je silovala. Nekim čudom je bila kao ponovo rođena. Obnovljena.

Prljavštinu je možda mogla kiša da spere, ali ogrebotine sigurno nije mogla da zaleči. Na njenim grudima nije bilo krvi. Prsti joj pođoše ka vratu. Namerno ga je ostavila za kraj. Plašila se da ga dodirne jer je tu bio smrtonosni rez. Bojažljivo je prešla prstom preko mesta gde je osetila dodir sečiva. Tamo ničega nije bilo, samo nežna i hladna koža.

Evanđelija poče da se trese. Strže haljinu sa sebe. Ostade naga. Nije ni razmišljala da bi neko mogao da je vidi takvu. Bila je sluđena. Želela je odgovore na silna pitanja, koja su joj se gomilala po glavi.

Prstima poče da šara po svom telu. Bilo je bez ijedne ogrebotine i modrice. Samo glatka i hladna koža sada već poprskana kišom. Pređe rukom po glavi. Duga kosa joj je bila meka i sjajna. Ne više umršena, gruba i prljava.

Seti se da treba da proveri znakove života. Pritisnu prste na krvni sud na vratu. Tu bi trebalo da se oseti kucanje. Nije osetila ništa. Pritisnu jagodicama prstiju svoje zglobove. Takođe ni tu nije bilo znaka života. Šta je ovo? Kako je ovo moguće?, ludela je od gomile nejasnih stvari.

Htela je duboko da udahne, ali je shvatila da ne može. Njena pluća nisu mogla da obezbede udisaj. Moje telo ne daje znake života, ali dodire osećam kao i kapi kiše, zaključivala je. Pre nego što počne da traži neko rešenje i krene dalje, mora sebe da ispita. Opet je navukla haljinu, koja je izgledala onako, kao da je upravo izvadila iz  škrinje.

Evanđelija se doseti da proveri još neku stvar, ima li osećaj za bol. Uze trn sa obližnjeg žbuna. Zabode ga silno u palac.

- Ajaoj! - jauknu. - Prokletstvo! Sve može da nestane kod mene, ali osećaj bola nikako!- jadala se sama sebi.

Zatim se zagleda u palac gde je zabila trn. Polako ga je izvadila. Sudeći po dubini uboda, trebalo je da izađe malo krvi. Nije bilo ničega, štaviše nije bilo ni crvenila okolo. Samo bleda i hladna koža. Devojka je zurila u svoj palac. Misli nisu mogle da joj se povežu u jasnu i logičnu celinu. Kako?, uporno je mučilo to pitanje.