Zarobljena ( I deo - Završen)

6. Krajnji gubitak

Pešačili su već dva dana. U istom ritmu. Hod, odmor, hod pa opet odmor i bajat hleb za ručak, doručak i večeru. Jednom su dobili i komad starog sira. Za namučene ljude je to bilo kao da su dobili najsvežije mleko i najbolji kajmak. Evanđelija je shvatila koliko su neke stvari koje su ranije uzimali zdravo za gotovo postale pravo bogastvo i izvor radosti. Čak i taj komad starog plesnivog sira.

Put je bio sve strmiji a kolona ljudi sve umornija. Čak je i Turcima put stvarao problem. Jedva su kontrolisali zapregu koja se opasno ljuljala. Srušila sa se svima njima dabogda! , u sebi je siktala devojka. 

Mateja i ona su se čvrsto držali za ruke. Cipele su im bile potpuno poderane, istanjen đon ih nije nimalo štitio od oštrog kamenja. Tabani su im bili puni ogrebotina i plikova. Svaki korak im je izazivao bol.

- Gledaj dobro gde staješ. Izbegavaj ispupčeno kamenje, samo polako korak po korak, zlato moje - šaputala je Evanđelija bratu.

Bili su veoma blizu ivice klisure, u njenom podnožju je tekla reka uskog korita. Evanđelija nije imala predstavu gde su.
Stigli su do malog proširenja. Tu su njihovi otmičari odlučili da naprave odmor. Reč odmor je za kolonu ljudi bila u tim danima najlepša. Značila je koliko - toliko opuštanje izranavljenih nogu i hranu. Još jedna stvar koju smo ranije uzimali zdravo za gotovo, pomisli devojka.

Dobili su opet hleb. Suvišno bi bilo očekivati opet sir. Mateja gurnu sestru i glavom pokaza ka Turcima koji su jeli ribu, sir i voće. Pljuvačka im se skupila u ustima.

- Imao je pravo da smo psi.

Reče dečak, klimajući glavom ka starcu umršene brade, koji je sedeo do njih lomeći hleb na male komade. Zatim uze jedan i polako pojede. Evanđelija i Mateja su opet umakali komade u vodu.

- Čiko, bolje bi bilo da pojedete taj hleb dok nismo krenuli. Pojeli ste okrajak samo, a odmor prolazi - reče Mateja starcu.

Starac ga pogleda vodnjikavim očima, pa se nasmeja sebi u bradu: - Jedan komad mi je sasvim dovoljan, dete. Ništa više nisam imao ni pre. Slušam, kukaju ljudi kako je ovo malo i nedovoljno da se na njemu preživi. Ne znaju ništa. Ova seda glava je preživela i pre zarobljeništvo, tada nismo dobijali celi hleb kao sada. Samo ovakav komad - podiže maleni komadić hleba.

Evanđelija i Mateja zinuše. 

- To nije dovoljno ni za nokat - reče devojka. 

- Živ sam primer da jeste - odvrati starac. - Jeste dovoljno kada mora da bude dovoljno. Ne treba nikada govoriti da je nečega malo. Život nađe način da dokaže da ga može biti još manje.

Evanđelija i Mateja prionuše na ostatak hleba. Začudo, odjednom im postade ukusniji.

- Vidite li onu dvojicu Turaka koji jedu ribu kao da im je poslednja? Znam ih, oni su srpskog porekla. Iz mog sela su.

Evanđeliji ispade komad iz ruku.
Kako mogu prokletnici? Nakon što su preživeli isto. Kako mogu da nanose patnju drugom, kada su je sami podneli. Otvrdne li srce nakon silne patnje?

Nije mogla da zamisli svog brata takvog ako primi njihovu veru. On će ostati čistog srca i duše, verujem u njega. Pogledala je u Mateju. Odjenom se postide pred njegovim pogledom. 

Da postanem kao oni, sestro, to si mi rekla?,  njegove zelene oči su nemo pitale.

Devojka zatim oštro pogleda starca: - Izvinite ali nisu svi poturčeni takvi, vidite bilo je i onih koji nisu zaboravili svoje poreklo. To i istorija zna. Mehmed - paša Sokolović nije zaboravio odakle je, u svom rodnom mestu je izgradio čuveni most na Drini.

Izdeklamova devojka, starac nema istoriju oko malog prsta kao ona. Možda je mnogo mlađa ali je učenina, i sve je htela da uradi da ga opovrgne, da ne bi nastavljao da im soli pamet i da truje mozak njenom bratu.