Zarobljena ( I deo - Završen)

7. Smrt

Kada je shvatila da je njen brat zauvek nestao, Evanđelija, još uvek slepa od bola poče da puzi ka samoj ivici klisure. Rukama je već dodirivala mesto gde se završava kamen. Idem za njim, uskoro ću se svima pridružiti, devojci se javi umirujuća misao.

Samo što je zakoračila ka ponoru, osetila je snažne ruke kako je grabe oko struka.

- Treći put - neko je režao blizu njenog uha.

Devojka se okrete i susrete se sa crnim očima kao noć zverskog odsjaja. To je on! Moj ubica iz sna, pomisli sa jezom. Shvatila je da je onaj san zapravo bio predskazanje.

- Dva puta sam oprostio, treći neću. Vidim da uporno tražiš smrt iako ti se ne nudi - režao je krvnik.

Evanđelija je prvi put bolje pogledala njegovo lice, bilo joj je tako blizu da je mogla da zapazi svaki detalj. Njen ubica je zapravo mladić, ne stariji od nje. Kako toliko zla može da bude u tako mladom biću?

- Trebalo bi da mi zahvališ što sam obezbedio tvom bratu bezbolnu smrt. Bez krvi i rana. Mogao sam odmah da ga zakoljem, al' ti si nezahvalna!

Vikao je dok ju je vukao ka žbunju. Devojka se otimala besno, ali njegove ruke su bile snažne i grube.

- Da ti zahvalim što si mi ubio porodicu! Na tome da ti zahvalim?! Kopile! Odronu ljudski! Dabogda se u paklu večno pekao!

Devojka je klela i sve najgore psovke, koje nije mogla ni da zamisli da će nekad izgovoriti, bacala u tvrdo lice tog prokletnika.

Mladić je baci na obližnje žbunje. Evanđelija se munjevito pridiže sa zemlje i šutnu ga silno u međunožje. Turčinu se lice iskrivilo od bola, jauknu i pade na kolena pridržavajući se.

- Takvi kao ti ne treba da imaju potomke - reče Evanđelija glasom koji nije više bio njen.

Mladić polako ustade, i pogleda u devojku pred sobom. Nije mogao da se jednim delom svog bića ne zadivi njenom hrabrošću. Neki davni ljudski deo njega bi je poštovao, ali on odavno nije bio čovek već svirepa zver.

- Hteo sam da te povedem za sobom natrag u kolonu, iako sam rekao da te neću poštedeti. Ipak sam hteo da ti dam priliku da ne budeš više ovoliko glupa i divlja. Vidim u tebi žestinu koja nam je potrebna. Šteta...poigrala si se sa mojim strpljenjem. Ovim! - pokaza na mesto gde ga je šutnula. - Još gore po tebe, pružila si mi zamisao - zakorači prema njoj.

Evanđelija poče nekontrolisano da drhti. Nakon dužeg vremena oseti iskonski strah.

- Biću ti jedino zahvalna ako me odmah ubiješ. Neću se braniti. Obećavam! - devojka podiže ruke, jer je predosećala da joj sledi nešto mnogo gore od same smrti.

Momak sa očima zveri se nasmeja vučijim osmehom: - Polako i to će doći na red.

Zatim skoči na nju i prikova je za zemlju. Evanđelija se osetila tako slabom i nemoćnom, kao nikada ranije. Ništa nije uspela da sačuva, koliko god se borila. Oni su uvek bili moćniji. Kidao je njenu već poderanu haljinu. Devojka se gušila u suzama.

- Ne! Samo to ne! Ubij me odmah! Molim te! - vapila je iako nije imalo učinka.

- Vidim znaš da moliš, e pa kasno si se setila, trebalo je da razmišljaš pre nego što si ono uradila - reče otrovno Turčin dok joj je trakom vezivao usta.

Evanđelija zakrklja kad je osetila tkaninu sa svoje haljine. Nije joj imalo spasa. Otići će ukaljana sa ovog sveta. Mladić je šarao očima po njenom obnaženom telu. Devojka je osetila jezu do kostiju, gadila se njegovog pogleda.

- Šteta. Takva lepota... da si bila samo pametnija, smešio bi ti se sultanov harem, ubeđen sam. Sultan te sada neće uzeti, ali mogu ja.

Evanđelija je zažmurela. Suze su joj lile niz lice. Osetila je oštar bol a zatim prazninu. Donji deo tela joj je bio već mrtav.
Nikada nije mogla da se vraća mislima na to što je usledilo jer nije imala snage.
Devojka se uzdigla iznad sebe, mislima je bila daleko od svog tela.

Napusti svoje telo, ne misli, usresredi se na nešto drugo. Nakon ovoga više ništa neće biti važno. Nakon ovoga je kraj, plutale su njene misli dok joj je telo patilo.

Zurila je u vrh klisure, imao je oblik ruba piramide. Kako pravilan vrh, kao da ga je klesala ljudska ruka.

Mislila je da je izgubila zaista sve. Nije se setila da ima još čast, a sada je gubila i nju. Setila se starca vodnjikavih očiju i njegovih reči da život nađe način da dokaže da uvek može biti i gore.

Zver se naposletku uspravi i pogleda u devojku koja je drhtala. Skloni joj traku sa usana.

- Ubij me! Molim te! Preklinjem te! - gledala ga je vlažnim očima koje su sijale kao topljeno zlato.

- U redu, iako sam to ne želim, ispuniću ti želju. Nekad i ja mogu da budem milosrdan. Neće te boleti. Obećavam - reče mladić nežno.

Evanđelija oseti lagan dodir na vratu, kao da je neko nežno prstom prelazio preko njega. Oseti vrelu krv na svojim grudima. Njen život je isticao u mlazu koji je pulsirajući izlazio iz nje. Obrisi njenog ubice su bili sve mutniji. Nije se pomerao, neprekidno je zurio u devojku čiji se život gasio.

Evanđelijin mozak je davao poslednje nagoveštaje života, u njemu su besnele misli i slike. Evanđelija je gledala unazad celo svoje postojanje. Slike su se ređale jedna za drugom: majka dok čita Bibliju, baka i njena violina, očev smeh, Bogdan i Mateja se jure po polju, Miloš koji joj pruža kamilicu. Slike i gomila sećanja.

Život je lep kada imaš za koga umreti, oblikova devojka svoju poslednju misao.

A onda se uzdigla iznad svog tela. Ne samo mislima kao malopre. Videla je sebe krvavih grudi i bledu kao krpu. Videla je svog ubicu kako i dalje čuči pokraj nje. Videla je kako je kranje nežno uzima u naručje, odlazi do kraja klisure i ispušta njeno telo. Videla je kako njeno telo nestaje u ponoru.

Sve je videla.

Ubica je gledao ka ponoru, zatim se okrete i sa odećom umrljanom od njene krvi trčeći ode u pravcu kolone koja je bila već daleko.

Zatim je čula.

- Evanđelijaaa! - to je bio nežan glas njene majke. Devojka je prepoznavala tu notu. Njena majka je plakala. - Nije trebalo sada, nije trebalo ovako...- govorila je.

- Majko, dolazim vam. Gde si majko!? - govorila je Evanđelijina duša.

- Nije trebalo ovako da bude...- jecala je njena majka.

- O čemu govoriš!? Majko gde si?

Devojčina duša je uporno tražila neki nagoveštaj da je u čuvenom raju, ili na ulazu njega. Čuje majku, mora da joj je blizu.

Lutaju li svi ovako kao ja?

- Nije trebalo ovako...- gubio se glas njene majke.

- Šta nije trebalo!? Majkooo! - zvala je Evanđelija.

I dalje je njena duša bila na mestu gde je ispustila poslednji dah. Iz nekog razloga nije odlazila. Zatim nebo i predeo oko nje počeše da se vrte. Progutao je gust i neprobojan mrak.