Zarobljena ( I deo - Završen)

4. Tako blizu a tako daleko

Zaprega je prolazila kroz šumu koja se prostirala u blizini varošice koju su napustili. Sve više su se udaljavali od mesta u kom se krojio celi njhov život. Išli su u nepoznato.

Evanđeliji i Mateji u očima nije bilo ničega sem praznine. A zapravo predeo oko njih je bio predivan. Sunce je zalazilo i bojilo je šumu u crvenkastu nijansu. Nebo je bilo purpurne boje, ispresecano trakama crvene od zalazećeg sunca. U Evanđelijinim očima boje ćilibara se ogledalo crvenilo zalaska, izgledajući kao da njene oči imaju zasebno sunce koje u njima zalazi. Da je neko tada mogao da joj vidi oči, zaustavio bi dah usled divljenja. Ali pored surove lepote, devojčine oči su bile prazne od bola.

Devojka je u zalasku sunca videla vatru i krv. Nebo je iz purpurne prešlo u crvenu boju. Kako simbolično, gorko je pomislila. Ovaj dan odlazi u crvenilu. Kupeći svu krv koju je prolio. Kao da se sva krv iz varoši skupila i razlila po nebu. Kao da vatra još uvek gori. I goreće. Zauvek u mom sećanju.

Mateja i Evanđelija su bili stisnuti između korpi i skupocenih komada nameštaja. Verovatno su pored nas samih i te stvari  plen ovih zlotvora, pomislila je.

Konopac kojim su bili vezani ih je toliko stezao, da je bilo još malo čvršće vezan prekinuo bi im dotok krvi. Grub konopac im je stvarao rane na koži. Matejina uvek nežna i ružičasta koža je bila sada bela i ispresecana ogrebotinama. Nisu se pomerali jer bi se i sa najmanjim pokretom konopac još dublje zarivao u kožu. Još gore je bilo to što su bili u nezgodnom položaju. Udovi su im utrnuli. Evanđelija je naslonila bratovo telo na svoje, pokušavši da mu obezbedi bilo kakvu udobnost. Ali je i  Mateja tako sitan stvarao sve veći teret.

Devojka blago okrete glavu ka otmičarima. Svaki pokret joj je izazivao bol. Primetila je da su im se pridružila još dvojica. Pogled joj pade na Turčina, kog je povredio njen brat Bogdan. Noga mu je bila uvijena u platnenu krpu kroz koju su se probijale mrlje krvi.

Tu ranu je moj brat platio životom. Dabogda na smrt iskrvario!, pomisli Evanđelija. Nikada nije bacala kletve. Ali sad je to radila sa velikom slašću.

Mateja je spavao nemirnim snom, stalno se trzao. Evanđelija je došla u iskušenje da ga probudi, znala je šta sanja, zato se i sama borila sa snom. Nije želela više nikada da zaspi, znala je da posle svega neće imati normalne snove, već samo košmare. Osetila je da je dečak prestao da se trza. Probudio se. Košmar ga je probudio.

- Sanjao sam sve ono. Kao da sam opet bio tamo - reče Mateja plačnim glasom.

- Znam, dušo. Seka je tu. Ne dam lošim snovima da uđu u tvoju glavicu. Pomolimo se za miran san. Majka je to radila i uvek smo lepo sanjali, sećaš se?

Reče sestra svom nemoćnom bratu sa ciljem da probudi neko lepo sećanje kod njega. Nije znala šta drugo da uradi.
Opet se oslanjala na Boga i njegovu milost, i na majku. Nadala se da je gore u raju. Vidi li kako pate?

Mama pomozi nam, gde god da si sada. 

- Nje nema više Anđo - reče dečak nakon dužeg ćutanja. - Nema nikoga više.

- Imaš mene - reče Evanđelija nežno, prelazeći prstima po njegovoj sada zamršenoj i uprljanoj kosi. - Još uvek imamo jedno drugo. Znaš, oni su i dalje tu, pored nas. Iako ih više ne vidimo, oni nas vide. I uvek će nas čuvati. Onaj ko te zaista voli, nikada te ne može napustiti. Ni smrt nije prepreka. Upamti to.

Privila je Matejinu glavu uz grudi i na uho mu šaputala molitvu za miran san. Trudila se da njen glas podseća na majčin. Dečak napokon zaspa. Nije se više trzao.
Devojka se trudila da drži oči otvorenima. Bolele su je, ali mora da ostane budna. Bojala se sna i toga da im nešto otmičari ne urade dok spavaju.