Zarobljena ( I deo - Završen)

16. Očevi i sinovi

Na kućnom pragu su i dalje bez reči stajala dva oca i dva sina. Vujadinov sin se prvi pribra i uđe u kuću, plave oči su mu šarale po skromnom nameštaju i bilju na plafonu. Dečak je nezainteresovano gledao ispred sebe.

- Sve je onako kako je bilo kad sam otišao - reče čovek naposletku.

Starac još uvek vlažnih obraza od suza se nasmeši: - Kada si odlazio, rekao si mi da se čuvam. Evo, tu sam i dalje i čuvam se.-

Čovek se blago osmehnu ocu: - Iskren da budem, mislio sam da te neću pronaći živog zbog ovog rata i zbog...

- Starosti - dovrši Vujadin.- Ipak evo me, čekao sam tebe, sine moj.

Starac, čovek i dečak su sedeli za klimavim stolom. Vujadin uhvati ruku svog sina i unuka. Jedno vreme su se tako držali. Evanđelija pomisli kako je divan i dirljiv prizor prevoja tri ruke od kojih je jedna smežurana, druga mišićava a treća bela i tanka. Kuvala je čaj za njih. U vazduhu je treperila tišina ali puna reči koje treba da tek da pokuljaju.

Evanđelija prinese čaj i rakiju u tikvici čoveku i starcu. Osećala je upitan pogled deteta i čoveka na sebi. Nadala se da će Vujadin smisliti neko razumljivo objašnjenje zašto je ona ovde. Odjednom se osetila kao uljez, oni su sada bili jedna porodica. Ona tu nije pripadala. Iz pristojnosti se povukla na trem.

- Izgledate tako lepo, kao prava gospoda - reče Vujadin sa divljenjem.

I zaista, čovek i dečak su bili aristokratski odeveni i uredno začešljani. Njihov izgled je činio da kućica u kojoj su bili izgeda još jadnije.

Čovek se nakašlja: - Hvala, oče, ovakav izgled je ostatak mode u Beču, grada gde smo živeli.

Travar podiže obrve iznenađeno: - Pretpostavljao sam da ste otišli za Austriju, ali nisam ni sanjao da ste stigli čak do Beča.

Čovek odmahnu glavom: - Doselili smo se u austrijsko selo u blizini granice. Tu sam proveo svoje detinjstvo. Deda me je poslao na studije u Beč, završio sam prava i postao sudija. Tamo sam ostao da živim i radim. Tu sam i zasnovao porodicu. Nikada dedi neću moći da se zahvalim za to što je zadnju paru davao za moju školu, koja je izrazito bila skupa. Mogao je da pokrije samo školovanje, za moj život u Beču nije imao. Više sam bio gladan nego sit, radio sam kod svakoga da bih imao sebe da prehranim. To su bile teške godine, ali sam uspeo. Nisam želeo da se moja deca tako muče, zato sam se trudio da Nikoli obezbedim sve i da nikada ne sazna šta je glad.

Vujadin je sa ponosom slušao sina, čoveka koji je imao toliku volju da uprkos siromaštvu uspe i probije se do značajnog položaja u tuđoj zemlji. Ali je predosećao da je u njegovom životu došlo do prekretnice čim je ovde.

- Jesi li i dalje sudija? - upita.

- Nisam više. Jedno suđenje mi je došlo glave. Proglasio sam krivim nekog njihovog zvaničnika na vlasti, i on to jeste bio zaista. Iz nacionalne banke je opljačkao mnogo novca, pritom su njegovi ljudi ubili čuvara banke, oca troje dece. Mislio sam da je sve rešeno ako se on stavi iza rešetaka, no zaboravio sam na njegove sledbenike koji haraju napolju. Mislim da nas je Bog spasio te noći. Zadesilo se da Nikola i ja nismo bili te večeri kod kuće kada su je zapalili do temelja. 

Čovek je pričao pognute glave, Vujadin je šakom prekrio usta. Neprestano ga je razdirala krivica što je njegov sin prolazio kroz teške periode bez njega. On je bio sve vreme tu i samo čekao da dođe jednog dana.

- Naravno plan je bio atentat na mene. Svu imovinu su mi zaplenili. Preko noći smo ostali bez ičega. Nisam se brinuo za sebe koliko za njega - origrli dečaka.- Da su Nikoli naudili, sebi ne bih mogao da oprostim. Odmah sam dao ostavku, i uspeo preko dobrih veza da pobegnem iz zemlje. Saradnici tog političara su zaista uticajni, da i sam to nisam bio, nikada ne bih mogao da pređem granicu bez njihovog znanja. Bili bismo mrtvi. Sada za nas tamo nikada nema povratka. A i tamo nema ničega što smo ostavili...sem jedne stvari.