Zarobljena ( I deo - Završen)

15. Kraj čekanja

Vujadin i Evanđelija su bili kod kapije groblja u onom trenutku kada je počelo da se smrkava. Stigli su kući u poslednji čas. Starac je svom silom terao konje da idu brzo, ali to je bilo teško po strmom putu i kiši. Samo Bog ih je spasio da se ne preture.

Evanđelija od vriska kog je u očaju ispustila nije više ni glasa pustila. Nije se sećala povratka, tupo je gledala u prazno. Pred očima joj je bilo samo pusto mesto gde se nadala da će naći svoje telo. Starac je takođe ćutao sve vreme. Želeo je da kaže nešto nesrećnoj devojci ali nije znao šta. I sam je bio zbunjen nestankom tela, nije imao ni ideju gde bi moglo biti.

Mrak je već pao. Travar je palio vatru u ognjištu da se osuše od kiše. Evanđelija je sa strepnjom gledala kroz prozor.

- Neće se večeras pojaviti - reče joj starac. Znao je koga očekuje.

Devojka odmahnu glavom: - Nema ni potrebe da se pojavljuje svako veče i da mi preti. Ona odlično zna da ne mogu nikuda i da ću uvek biti zarobljena ovde. Čekaće svoj trenutak - reče tvrdo. Svaka nada je u njoj zgasla.

- Nemoj da se predaješ. Kada se vreme razvedri, opet ćemo tražiti. Tebi je suđeno da se spasiš, ako ima Boga i pravde, ti ne zaslužuješ Ad. Takva divna duša poput tvoje zaslužuje da večno šeta rajem. Pa i ako si sebi presudila, uradila si to iz očaja i mladalačke nepromišljenosti - starca je prekinuo jak kašalj. Iako je sedeo pored vatre, bilo mu je hladno, hladnoća mu se uvukla u stare kosti.

Devojka ga pogleda tužno: - Bez obzira na to, moj greh je ipak veliki. Prevagnuo je nad svim dobrim delima. A Vi ste zbog mene pokisli i nazebli. Uvalila sam Vas u nevolje. Verujem da ste pre mog pojavljivanja bili mnogo srećniji - nastavila je da prosipa tugu.

Starac se naljuti na Evanđeliju i prvi put povisi ton na nju: - Dosta je bilo tame i samosažaljenja! Rekao sam ti da si moj zadatak koji moram da ispunim! Tvoja nevolja je i moja! Bog i tvoja majka su mi te dodelili, pokazalo se i zašto!

- Ali...- nastavi Evanđelija trgnuta starčevom vikom.

- Nema ali! Uzimaj violinu i sviraj! Oni te čekaju! Mrtvi te čuvaju i uvek će te čuvati. Ona grozna pojava može samo da ti pljune pod prozor - reče starac uporno kašljući.

Devojka se nasmeši: - Ne bih se složila da je grozna, uzela je privlačno obličje.

Starac se takođe nasmeši: - Tačno, ali mi znamo šta se krije ispod te maske i nama je ružna. Što je najtužnije, to ne važi samo za utvare. Ajde! Uzimaj violinu! -

Devojka potrča u sobu, brzo se presvuče u haljinu i izađe sa violinom iz kuće. Ubrzo su se grobljem razlegli bajkoviti zvuci. Vujadin je sedeo i dalje kraj vatre, zaspao bi uljuljkan u čarobnu melodiju da ga kašalj nije morio.

- Uf Vujadine stari, ne držiš se ko mladić, kao što si mislio. Ih vrag te odnio - opet dobi napade kašlja, čaj koji je skuvao nije mu mnogo pomagao.

Kada se kašalj smirio, razmišljao je o devojci koja je napolju stvarala čarobne zvuke. Smatrao je da nije pravedno ono što joj se dešavalo. Nije to zaslužila, iako je otkinula svoju ružu. Odlučio je da pokuša nešto bez njenog znanja, čim skupi malo snage.

                                                                                   ****

Dani su prolazili a kiša nije prestajala. Vujadin nije gasio vatru. Bilo je veoma hladno za julske dane.

- Odavno se nije desilo da leto umisli da je jesen.

I dalje je kašljao. Skuvao je čaj od majčine dušice i ponudio Evanđeliji. Devojka prihvati šolju: - Iako mi je nije potreban, ipak ću ga popiti. Ovo me podseća na vreme kada sam sedela sa ukućanima oko ognjišta u hladnim danima. Isto smo pili čaj i slušali očeve priče. On nije bio školovan, ali niko nije imao dara da priča priče kao on.