Zarobljena ( I deo - Završen)

20. Pogrešno vreme

Zeleno lišće leta je zamenilo žuto lišće jeseni. Umesto latica rascvetalih ruža u bašti, padale su kapi kiše. Vreme je neumorno pomeralo elegantno izuvijane kazaljke malog sata, smeštenog na komodi u Evanđelijinoj sobi.

Sat se savršeno uklapao u Evanđelijin privatni prostor. Devojka nežno pređe prstom preko njega i nastavi da veze komad platna. Potpunu tišinu je prekidalo ritmično dobovanje kapi kiše po oknu prozora.

Odjednom umirujući zvuk kiše prekide bat teških koraka i dubok muški glas.

- Evanđelija - kroz otvor vrata proviri Nikolin pepeljasto plavi čuperak kose. - Da li bi mogla, ako ti nije teško, da skuvaš ocu čaj? Ja sam trenutno u žurbi, moram u varoš - kroz vrata je već virilo vedro momačko lice.

Evanđelija brzo spusti platno i iglu: - Naravno da mogu - poravnja svoju žutu haljinu sa sitnim cvetićima, koja se vezivala u struku time ga još više ističući. Zatim prebaci dugu kosu sa jedne strane i nesvesno tim pokretom otkri svoj vitki beli vrat. Nikola je i dalje stajao kraj vrata, držao je praznu šolju.

- Gde si krenuo sa tom šoljom? - upita ga Evanđelija smešeći se.

- A? - Nikola pogleda u šolju kao da je tek postao svestan da je sve vreme drži. - Popio sam svoj čaj pa krenuh ka kuhinji da je odložim - reče i dalje se ne pomerajući.

- Pa odložiću je ja, a ti slobodno idi ako već žuriš.

Evanđelija pruži ruku ka šolji. Svoj kažiprst zavuče u šupljinu ispod ručke i Nikolinog malog prsta. Tu u malenom prostoru ispreplela su se njihova dva prsta. Njegov topao mali prst i njen ledeno hladan kažiprst.

Devojka je gledala u njihove prste jer nije smela u njegove oči. Ponovo iz nekog razloga nije mogla da mu uzvrati pogled. Evanđelija blago stade da povlači šolju ka sebi, koju Nikola očigledno nije želeo da pusti. Na kraju je popustio i predao joj je.

Evanđelija suzdržavajući knedlu u grlu jurnu ka kuhinji. Nije mogla da shvati ono što se upravo dogodilo, ne između njih nego u njoj samoj. Pokušavala je da sabere misli.
Kada je bio mlađi, pre nego što je otišao u školu, nebrojeno puta ga je grlila i dodirivala.

Šta se sada dešava? Nije isto kao pre, šta se sada dešava sa našim dodirima!?

Od Nikolinog povratka u obličju privlačnog mladića nisu imali prisne zagrljaje kao ranije. Evanđelija je pripisivala tome što Nikola nije više dete, sada je po godinama bio čak i malo stariji od Evanđelije.

Ali ipak nešto se promenilo kod njega što u meni izaziva nemir. Nije se onako ponašao... nekako čudno i rasejano. Nije me... onako posmatrao ranije, devojka je pričala u sebi dok je kuvala čaj. Zašto je onako dugo držao šolju? Duže nego što je trebalo? Nije valjda zato što...? Evanđelija odmahnu glavom smejući se u bradu. Ne budali i ne izmišljaj gluposti! Nađi neku zanimaciju za glavu. Dečko se normalno ponaša, nego ti umišljaš i preteruješ! Izmišljaš nešto čega nema!!! Sramota je da tako razmišljaš, nekad si ga gledala kao brata! Sram da te bude!, kritikovala je sebe jer je bila sluđena idejom da je nekim slučajem ono što misli da jeste. Morala je da prizna da se boji mogućnosti da je ta njena pretpostavka tačna.

- Obuci se dobro Nikola, hladno je napolju - kroz kuću se proteže Miroslavljev glas.

- Oče, imam gotovo dvadeset godina - kuću zapara Nikolin muževan glas. - Ne treba ti to sada da mi govoriš - dodade svoju čuvenu rečenicu, pre nego što je zalupio ulaznim vratima.

Evanđelija nasu čaj u onu istu šolju oko koje su njih dvoje isprepletali prste i oseti olakšanje kada ču da je otišao. Njegovo neprisustvo u kući znači kratak mir u devojčinoj glavi.