Untitled Part 1- My parents see that I exist

1.6K 41 2

por Juninhou

por Juninhou

-Rocío del Carmen- mama je vikala moje puno ime što je moglo značiti samo jedno: Nešto gadno sam napravila. Čim sam je čula plašljivo sam se dovukla do nje.
-Jesam li ti rekla da pospremiš svoju sobu?! Koji vrag je ovo?! Želiš li propasti u životu? Želiš biti loša žena? Ha?!- počme ona dramatizirati a meni polagano počme izlaziti para na uši. ČIm je čuo svađu, došao je i moj tata.
-Koji ku*ac se ovdje dešava?!-živćano se pridrži mami.
-Robèrto, neslusa i gotovo! Ponovno nije pospremila svoju sobum- mama mu počne njurgati a meni je bio pun kufer nje i njezinih prodika.
-Molim? Rosío, da si odmah pospremila sobu! I da, nema televizije tjedan dana.- reće on što je bila kap koja je prelila sobu. Bila sam relativno mirna osoba, šutila bih sve dok me netko ne pogodi u živac a onda bih poludila.
-Kako možete? Odkud vam pravo?! Vi ste sebični roditelji. Mrzim vas! Mrzim! Cristinima soba nije vidila usisavać i složeni ormar godinama,a kad ulaziš u bratovu trebas masku s kisikom! Dva puta mi soba nije bila uredna, DVA PUTA! Vi odmah držite bukvicu i napadate me a ono dvoje gospode nedaj Bože da im nešto kažete! Znam da ih više volite ali netribate biti toliko očiti!- te zalupnem vratima svoje sobe i rasplačem se. Oni su ostali u šoku,ali što sam mogla? Ma jebe mi se za njih. Zatim sam uzela svoj mobitel i slušala pjesme Bob Marleya kao i uvijek kad sam sjebana.
(...)
Sljedeći dan izašla sam iz sobe, uzela doručak i otišla u školu neobračajući se nikome. Cijeli dan u školi bio mi je katastrofa. Uvijek sam u većem društvu, ali danas sam se klonila svih. Jednostavno nisam raspoložena za razgovor. Kad sam došla doma odjurila sam u sobu i kao prošlu večer zalupim vratima kao znak da sam još ljuta. Za pola sata mama polagano pokuca:
-Smijem ući?- tiho me pita.
-Valjda, nakon me ne poštujete- tmurno odgovorim. Sjela je pokraj mene a ja sam samo buljila u zid. Prošla je prstima kroz moju dugu smeđu kosu i duboko udahnula.
-Volim vas sve jednako.-započne razgovor.
-Možda, ali se ne odnosiš prema svima jednako.- kažem joj izravno.
-Rocío, ljube moja, nije to zbog ljubavi nego... Cristina je moje prvo dijete, s njom sam učinila mnoge pogreške koje nisam htjela ponoviti. Ali nije da je baš najbistrija, ona će se udat bogato hahahah. A Juan Miguel ima tek 12 godina i još je dječak. Ti si moj ponos i samo želim da uspiješ.- Te riječi zbilja su me ganule pa sam je snažno zagrlila.
-Imam nešto za tebe- te izađe iz sobe pa se ponovno vrati s malim štenetom u narjučju. KUPILI SU MI CRNOG LABRADOODLEA! I CURICA JE!
-Ona je samo tvoja. Oduvijek si željela psa, sad ga imaš, no znaj da imaš sada puno obv-te mi krene nabrajati.
-Znam,znam- prekinem je prštajući od sreće.

TANTAN DAAAM! EVO PRVOG DIJELA. JOŠ NEMA NEYMARAA ALI DOĆII ĆE ON! KOMENTIRAJTE, RECITE ŠTO NEVALJA DA ISPRAVIM... LOVE YOU ALL ♡♡♡♡♡