Svetlo njegove tame

4.

- ,,Videla si otprilike sve što ti je nabavljeno. Video sam u tvom kupatilu da koristiš svakakve kreme i losione ali ti to neće trebati. Ne mogu to da jurim po gradu."

- ,,Želim kući." , kaže potpuno ignorisajući Markosove reči.

- ,,Rekao sam ti malo pre šta ja želim. Međutim, ništa od toga. Je l' su ti potrebni neki lekovi, možda? Ići ću sada da kupim još neke stvari, pa da kupim i to sada."

- ,,Ne želim ništa od tebe, jebeno ne glumi dobrog domaćina jer si me jebeno oteo. Pusti me da idem kući i ništa mi više ne treba." , Markos je zakolutao očima. Ponovo je vikala, a njemu je više bilo preko glave njene vike.

- ,,Slušaj me princezo, ja sam gori od tebe." , jako joj je stisnuo bradu kako bi ga gledala ravno u oči ,,Malo pre sam bio ozbiljan, ako treba vezaću te i nećeš pričati ali će mi glava biti mirna. I samo da ti kažem, sad sam bio dobar i dao ti šansu da kažeš ako ti je potreban neki lek jer ne pada mi na pamet da stalno putujem i odlazim do centra. Videću te kad se budeš prevrtala od bolova i dajem ti reč, da me preklinješ neću ići da ti kupujem nikakve lekove. Pa ćemo videti ko je luđi ovde." , naglo ju je pustio i izašao.

Sve o čemu je Flor razmišljala od kako je stigla ovde je kako da pobegne. Nedostajala joj je njena zemlja, nedostajala joj je njena najbolja drugarica Mari, pa čak i Simon koji ju je nervirao jer ni sam nije znao šta želi. Jedan dan bi bio zainteresovan za nju, drugi dan ne. I tako u krug. Nedostajala joj je i mačka koju je svako jutro hranila ispred svog stana. Nije znala da li je ta mačka bila od nekog komšije ili nešto tako, ali uglavnom svako jutro ju je čekala ispred zgrade. Pitala se da li je i ova dva dana dolazila. Pitala se da li je Mari prijavila njen nestanak. Hoće li je naći? Mnošto pitanja al bez odgovora. Uzdahnula je i približila se vratima kako bi pokušala čuti očemu pričaju ovi dole. Čula je neke glasove ali nije mogla razumeti ništa. 

Kleknula je i razmišljala šta da učini. Nije se osećala baš dobro. Jedno je sigurno, mora pokušavati da beži sve dok ne uspe. Onda su se Žak i Havijer približili vratima raspravljajući nešto. Flor je razumela da je Markos otišao do centra. Zatim je začula otključavanje vrata i sklupčala se poput lopte na krevetu. 

- ,,Šta joj je?" , reče Žak nakon što otključaju vrata.

- ,,Nemam pojma." , Havijer je uhvatio Flor za glavu. Ona je zaista bila bleda. 

- ,,Dođavola. Idi po vodu, po nešto. Markos će nas udaviti zbog nje. Izgleda da ima temperaturu." , Žak je sjurio niz drvene stepenice ostavivši vrata otvorena. Havijer je bio malo odmaknut od nje pokušavajući da dobije Markosa na telefon. Flor je razmišljala, nije imala snage, nije poznavala kuću ali morala je pokušati. Šta ako ne bude imala više prilika? Uspravila se i u jednom trenutku samo izašla iz sobe i krenula trčati  niz stepenice. Havijer je vikao na Žaka koji je tražio toplomer u kuhinji, i dok se Žak snašao Flor je prošla hodnik i izjurila napolje.

Trčala je glavom bez obzira na sve, njenim telom je vladao adrenalin. Znala je da su ona dvojica iza nje i da je jure no nije obraćala pažnju ni na šta. Ni bol u glavi i malaksalost je nisu sprečili da trči najbrže što može. Bio je to instikt preživljavanja. Otrčala je u šumu nadajući se da će nekako naći glavni put.