Svetlo njegove tame

26.

FLOR

Markosove reči su me mnogo pogodile. Razumem da nije imao lak život, ali on ni ne dopušta da izlečim njegove rane. Suza suzu stiže. Zna koliko su male mogućnosti bile da ostanem trudna i onda tek onako olako kaže da abortiram.

Čujem njegove korake, znam da dolazi te se zato odlučim praviti da spavam.

Stoji na vratima i kaže ,,Znam da ne spavaš, lice ti je mokro od suza." , zatim priđe a ja polako otvorim oči gledajući ga tužno.

- ,,Povredio si me onim rečima. Možda ti nisi imao pravu majku i ne znaš šta dete znači jednoj majci, ali to svakako nije opravdanje za onakvo ponašanje."

- ,,Flor, jednostavno shvati. Nije lako sa mnom."

- ,,Znam ja to odavno. Skroz je u redu ako nije lako da tobom, znala sam to od pocetka, ali nije u redu da budeš grozan prema meni."

- ,,Da li ti je ta beba toliko važna?"

- ,,Naravno da jeste. Ti nisi svestan koliko.. Ja sam se pomirila sa činjenicom da ne mogu biti majka i pogledaj, dogodilo se čudo."

- ,,U redu. Biće kako ti želiš. Ali znaj da ja ne znam biti dobar otac. Ali daću šansu našoj porodici" , odmah mu skočim u zagrljaj.

- ,,Zaista?"

- ,,Da, da." , još više vrisnem od sreće.

- ,,Obećavam ti, ova beba će biti naš novi početak."

- ,,Dobro. Sada odmaraj. Sutra ćemo ići kod doktora, da vidimo kakvo je stanje sa tim našim malim čudovištem."

- ,,Volim te Markose."

- ,,Volim i ja tebi, više od sebe." , poljubio me je u čelo i otišao da se spremi za spavanje.

Sledećeg dana smo otišli kod doktora, i prvi put videli našu bebu kao i otkucaje srca. Doktor je dao sliku Markosu, kao da je znao da to treba. Videla sam po njegovoj faci, raznežio se. Ova beba će ga promeniti, znam. Smeškaće on još više.

Nakon bolnice je mene odvezao kuci, a on je rekao da ima nekih drugih obaveza.

Celo popodne sam provela radosno, gledala neke videe o trudnoći. Razmišljala o imenu, kog li će pola biti beba i tako dalje.

Slučajno mi je pogled otišao na sat. Prošlo je tri sata od kada smo se Markos i ja rastali, još nije došao kući niti me je nazvao. Dobro sam urezala u pamćenje onu rečenicu ne javim li ti se duže od dva sata, zovi Sebastijana. Nisam mu htela reći, ali znala sam da to znači da je mrtav.

Ruke su mi drhtale, uzela sam telefon u ruke. Nisam još uvek želela pozvati oca. Želela sam da verujem da će se Markos pojaviti.

Što sam duže čekala, shvatila sam da moram pozvati oca te sam tako i uradila. Duboku u srcu sam se nadala da je živ i da je samo zaboravio da se javi.. Eh, samo da je to istina.