Svetlo njegove tame

13.

Ostatak puta nisu pričali. Katkad bi Markos nešto nebitno dobacio, rekavši više za sebe, Flor bi to ignorisala i tako ukrug. Sve vreme je razmišljala o činjenici da će se možda uskoro vratiti kući. Planirala je i strpati Markosa i pojedine u zatvor zbog otmice, ali nije o tome trenutno razmišljala. Prvo što će učiniti kada dođe kući je to da se naspava na svom krevetu. Ušuškana u svom skromnom domu dok je pored nje njena najbolja drugarica koja joj pokušava otkolniti svu bol koju je proživela ovde. To nije imalo cenu. Ono što Flor nije mogla ni pretpostaviti je to da je ovo mnogo ozbiljnija situacija no što se njoj čini. Ni ona ni Markos nisu mogli biti svesni da posle svega nijedno od njih neće moći nastaviti život kao da ništa nije bilo. Markos je od prvog dana osećao da će ovo biti nešto drugačije, komplikovanije. Nije bio svestan ali imao je osećanja za nju. Doduše, nisu ta osećanja bila neka ali ponekad bi mu prošlo kroz glavu da nikada prema nikome nije bio takav kakav je bio prema njoj. Pobegla mu je, imala je predugačak jezik, pravila svakakve probleme a on se nije nešto previše trudio da je ućutka. Jednostavno je bila drugačija, posebna. Mnogo ga je nervirala ali opet je nije mogao povrediti. Doduše, ne fizička bol već ona psihička. Mogao ju je zatvarati u podrumima, vezati, ubijati u pojam fizički. Nije kao da to nije radio već. Sve to je moglo biti gore od batina. Ova otmica za njega je bia drugačija od svih ostalih, Markos kakvog poznaje podzemni svet, nikada ne bi Flor dao ovoliko slobudu. A tek je ne bi vodio u svoj stan.  Rekli bi da nema pameti, no on je imao osećaj da mu Flor ne može ništa. Osećao se kao da mu ne može pobeći dok je pored njega jer ga se bojala. Osećaj ga nikada nije varao, a vala takođe je osećao i da mu ona ne može nauditi. Nije razmišljao o tome da ona u Madridu može pobeći lakše, pozvati policiju.. Zato što je znao da ga se plaši, znao je da joj je uvukao strah u kosti i da mu neće smeti pobeći. Jer je mnogo bolje od nje poznavao Madrid. A i šta ako pobegne? Bolje da misli šta će biti kada je pronađe. Zato je Markos znao da ona iz stana neće kročiti, a pre svega nije mogla otvoriti vrata bez kartice.

I napokon su stigli, ulazeći u zgradu Markos ju je držao za ruku sa tolikim stiskom koji govori samo probaj da vičeš i pokajaćeš se. Zato dok su prolazili pored nekih ljudi, ni na pameti joj nije bilo da išta kaže. Šta ako i njih ubije? Dovoljno joj je što onog čoveka mora nositi na duši. Čim su ušli u lift, Flor je istrgla svoju ruku.

- ,,Slušaj, pametnice, da ti odmah pojasnim stvari. Ne pokušavaj ludosti. Ovde živi malo ljudi, svi su stari ukoliko želiš da ih pre vremena pošaljmo na onaj svet, kaži sada. Da se ne cimam posle." , Flor ga je gledala sa prezirom u očima. Razmišljala je o tome da zaista nikoga nije mrzela koliko mrzi njega ,, I zapamti ovo što ću ti reći, od mene niko ne može da pobegne ukoliko mu ja to ne dozvolim. Za neke stvari ću zažmureti na jedno oko i praviti se da ne vidim ali budi sigurna da vidim sve. I pravim se lud. A kada zvanično izgubim strpljenje, plaši me se." , spremala se odgovirit mu no stigli su i lift se otvorio. Markos i ona su izašli i došli do njegovog stana. Otvorio je pomoću ključa kojeg je odmah vratio u džep. 

Flor je želela svašta da mu kaže no izbezumila se skroz videvši njegov stan. Crnilo doslovno. Nema nijedne svetle tačke u ovom stanu. Sve podseća na neku tamu. Sa jedne strane se nalazio veliki krevet, noćni stočići i orman. Odmah preko puta kuhinja i neka sofa sa foteljama i na krjau kupatilo od stakla. Sve se videlo. Pa čak ni neke zavese nije bilo.

- ,,Psihopata." , prokomentarisala je zgroženo. Odmah je prišla prozorima. Markos je iz jedinog velikog prozora koji se otvara izvadio kvaku. Nije želeo da rizikuje. Mogla bi otvoriti prozor i vriskati. Živeo je zu malom predgrađu, ali opet nije želeo probleme jer nikada se ne zna. Ostaviće je samu i ne želi da rizikuje.

- ,,Osećaj se kao kod kuće."