Svetlo njegove tame

KRAJ

Pet godina kasnije..

Danas se navršava pet godina od Markosove smrti. Nažalost, onog dana se dogodilo baš ono što sam i mislila. Ubili su ga. I time se završio dug koji je imao prema Pablu. U ruci je držao sliku našeg sina. Zbog Markosa smo danas oboje živi i više duga nema.

Nije bilo smisla za osvetom, reče moj otac tada. Sada, slobodno šetam ulicama mog voljenog grada. Ali u duši mi nešto fali. Fali mi on. Dao mi je najlepši poklon na svetu, našeg sina. Dala sam mu špansko ime. Nosi Markosovo prezime, nisam želela da se Markosova loza ugasi.

Migel za sada tečno govori samo francuski, ali za koju godinu će naučiti i španski. Ipak je to maternji jezik njegovog oca.

- ,,Spreman sam." , kaže silazeći na stepenice. Idemo na groblje. Došli smo u Argentinu. Tamo je Markos sahranjen. Tamo smo bili najsrećniji, i tamo je njegova duša prešla na drugu stranu.

Moj mili sin i ja, držeći se za ruku, dolazimo do Markosovog groba. Izabrali sam beli spomenik koji sam ogradila metalnom ogradom. Svuda je bilo cveća.

- ,,Hoće li nam se tata nekada vratiti?"

- ,,On je uvek sa nama, mili." , očistila sam lišće sa groba. I stavila novo cveće koje sam donela.

Možda je ovo sve moja iluzija, mnogo mi nedostaje pa možda zbog toga, ali kad god dođemo na groblje, stvarno osećam kao da je tu. Kao da nas gleda negde iza ugla.

Odlučila sam da danas pokažem Migelu kuću u kojoj smo živeli. Već smo dolazili u Argentinu, ali smo odsedali u hotelima. Uvek sam bežala od toga da dođem u kuću jer znam da me tamo nešto čeka. Odlučila sam da danas pogledam Markosov dnevnik. Znam da ga je pisao baš iz tog razloga da bih ga pročitala. Sigurna sam da je znao da će jednog dana izgubiti život.

Pustila sam Miglela da razgleda kuću, a ja sam se zaputila u Markosovu radnu sobu. Uspomene.. U svakom kutu kuće ima neka uspomena koja sada peče kao so na rani.

Našla sam dnevnik u stolu i počela čitati. ,,Od prvog dana kada sam te sreo, znao sam da je nešto drugačije u vezi sa tobom. Znao sam da ćeš mi uništiti život. Ne brini, smejem se dok ovo pišem. Ali ne kajem se. Više ni ne koristim one moje čuvene rečenice, da sam se ja pitao bla bla.. Eh da sam te sreo još ranije, u drugačijim okolnostima. Možda bismo mogli biti srećni Flor Verde. Sada, dok nas juri ubica poput Pabla ne možemo. Ne mogu da te predam njemu, a on ne odustaje. Ali ni ja ne odustajem, od tebe. Od nas. " iz mojih očiju kreće reka suza. Ovo je pisao dok smo još bili u Portugaliji. Po datumima shvatam da je pisao bas retko i to onda kada je bio bas sjeban, velika je razlika u vremenu pisanja. Migled se pojavi na vratima, uzmem ga u krilo i nastavim čitati ,,Danas si se srela sa ocem posle toliko vremena. Nas dvojica smo se između sebe dogovorili, da ako ti se ne javim kao po običaju, da ću ti reći jednom prilikom da pozoveš oca odmah. Sebastijam će znati da je dug završen. Obaviću posao za Pabla, ne verujem da će mi poštedeti život ali bitno je da mi ti živiš. Ja sam dovoljno života uzeo, ovo je samo karma."

Migel mi briše suze, zbunjen je, ne zna zašto plačem ali ne mogu da se iskontrolišem. Teško mi je previše. Duša me zaboli kada vidim da su poslednje stranice dnevnika ispisane dan pre njegove smrti. Duboko uzdahnem i nastavim čitati ,,Danas si mi rekla da si trudna. Znam da sam te povredio ali strah me je. Strah me je kakav ću otac biti. Sutra mi je presudan dan. Možda umrem, možda nastavim živiti. Svakako nisam želeo da rizikujem i da odem odavde, a ti ljuta na mene. Zato sam ti rekao da rodiš bebu ako već toliko želiš. Valjda ću biti dobar otac. Ti si me svakako naučila svemu dobrom što znam, verujem da ćeš i ovome. Ako, pak, umrem sutra, nadam se da nećeš mnogo patiti. Molim te, živi život. Najbolje moguće što možeš. Putuj, šetaj ulicama tvog voljenog Pariza i ne brini za mene. Ja sam tamo negde gde zaslužujem biti. Ako se jednog dana pojavi neki muškarac koji te zaslužuje, budi sa njim. Zaslužuješ svu sreću ovog sveta. Ali nek zna, ukoliko bude loš prema tebi, doći ću mu u snove. A naše dete ostaje tebi u amanet, i znam da će biti najbolje na svetu. Oprosti mi za sve suze koje si izlila zbog mene. Hvala ti što si naučila ovu zver da voli i da bude voljena. Možda tamo gde ja odem bude mnogo mračno, ali ne brinem se. Ostaješ zauvek svetlo moje tame. Volim te, Flor Verde. Molim te, samo živi. Živi najbolje što možeš."

Zatvorim svesku i uzmem je, takođe uzmem i Migela za ruku te izađemo iz kuće. Uplakana još jednom bacim pogled na kuću gde sam bila najsrećnija te nastavim hodati ka autu. Volim i ja tebe Markose, i voleću te.

U ovoj priči sami birate kraj. Ukoliko više preferirate tužne krajeve, nemojte čitati bonus poglavlje. A ukoliko ste ipak više za srećne krajeve, pročitajte bonus poglavlje jer u tom nastavku je srećan kraj.

Vaš izbor :)

Meni ipak mnogo draži ovaj tužan kraj, ali sam zbog drugih odlučila da naknadno napišem i srećan kraj ❤