SAVRSENA ZENA

14

Boja tvojih ociju me plasi.

Stojim na samoj mecavi.
Gledam u zgradu ispred sebe.

Osmi sprat.
Tacno imam pogled na prozor. Noc je pa mogu da vidim sta radi.

Propast.
Da li se to tako zove kada postanes...bezivotan?
Propast bi bila prava rec za ovo sto ja vidim odavde.

I pored svega sto sam video usudim se da se popnem u toj staroj zgradi.
Da pozvonim na ta vrata i stojim cvrsto dok me gleda polu mrtvim ocima.

-sta radis ovde?

Njen glas je tuzan. Hrapav.
Toliko izgleda lose da i mene zaboli.

Udjem bez da me pozove.
Razgledam hodnik i dnevnu sobu.
Sve je nekako tumorno ovde.

-dosao sam kako bih ispunio zelju mojoj devojcici.

Okrenem se jer svatim da je u soku.
Njene svetlo plave oci sada su tamne kao kada treba pada kisa. Pretpostavljam da se tako i oseca.
Tumorno.

-zelju?

-sutra joj je rodjendan. Trazila je od mene poklon da to budes ti.

Ruke joj drhte dok se smesta u stolicu.
Svuda su solje punu kafe i oseca se miris cigareta.
Alikohola.

-ja...ne mogu da idem. Mislim...pogledaj me. Uplasice se.

-i ja sam se uplasio. Sta si sebi uradila anastazija?

Potrlja bledo lice.
Pogledam u fridizer koji je skroz prazan.

-cime se hranis? Drogom?

Odmerim je. Mrsava je i...unistena. Cela.

Skrece pogled.
Nije valjda.

-nemoj mi reci da si narkomanka?

-nisam.

Cela ona se promenila.

-sta ti se dodjavola desilo?

Sam sednem naspram nje. Jer me ona ocigledno nece ponuditi nicim.

-ovaj...trebalo bi da odes.

-i bi. Ti za mene vise ne postojis. Ali i dalje si jako bitna havi. Zato ja necu otici sada. A ti ces mi reci sts ti se desilo. I pojavi ces se sutra ispred nje.

-ne! Ne mogu da idem.

-ne zanima me. Ima da odes ja svojoj devojcici svaku zelju ispunim. Pa cak te odneo tamo na silu.

-ali...kakvo ce misljenje imati o mene ako me vidi ovakvu.

-o tome si trebala ranije da razmislis. Sad mi reci sta ti se tacno desilo.

-ne mogu.

-o stvarno. I sama znas da cu saznati zato ti je bolje da pricas anastazija dok me nisi naljutila.

-delujes luto.

-zato sto i jesam! Pogledaj se! Izgledas ko kakva narkomanka!

-kakve veze to ima sa tobom?

-kakve veze ima? Ti si majka mog deteta! Tako ne treba da izgleda jedan roditelj!

Ozbiljno cu unistiti ceo ovaj stan.

-ja...

Divno rasplakala se.

-dodjavola vise sa tobom. Od kako sam te upoznao promenila si 3 lica. Sta si ti uvopse. Ko si ti?

-ne znam!

-kako ne znas!

-nije samo tvoj zivot rasturen! I moj je!

-sta god da se desilo ne opravdava to da te nije bilo godinu dana!

Brise svoje suze.
Uzdahne duboko i ugasi cigaretu koju je do sada pusila.

-odrekla sam se cele svoje porodice.

-i?

To sigurno nije razlog onoga sto ju je dovelo u ovo stanje.

-i imala sam saobracajnu nesrecu pre 9 meseci.

-ha?

-udarila sam u banderu...

Cutim da bih cuo ono sto mislim da cu cuti.

-setila sam se tadija.

Da moze nesto da se polomi u mojoj glavi sada bi se polomilo.
Tacno nesto vristi u meni.
Nem sam. Ne mogu da mrnem.

-setila sam se svega i nisam mogla da dodjem sebi. Ja...mislim da cu umreti ovde. Sve mi je proslo pred ocima.
I toliko me jako boli da mi se vristi na glas.
Kako da je pogled ako znam da sam je zaboravila. Rodjeno dete sam zaboravila!

Trne svaki misic u mom telu.
Nestaje mi kiseonik. Nisam sposoban ni da disem vise.

-kako tebe da gledam?

-zasto samo nisi dosla?

Dohvatim vinjak sa stola. Sipam u casi iz koje je pila.
Nagnem da dodjem sebi.
Setila se. Ona se setila.

-bila sam u soku. I sada sam u soku.

Poteljam celo.
Moram da dodjem sebi.

-to...nije opravdanje da ne dodjes godinu dana.

-nije opravdanje nista znam to. Samo...mislim da drugacije nisam umela.

-ti si bolesna.

Ustanem.

-cela tvoja porodica je bolesna.

Izadjem.
Odmah uzdahnem preko potreban vazduh.
Setila se. Dodjavola setila se.

Hteo sam da odem. Ali samo ostanem nasljonjen na zid.
Nije joj dugo trebalo da izleti zamom.
Zgrabim je pre nego sto pomisli da sam otisao.

-ovde si?

Ono sto sam verujem trebao jos davno da uradim jeste.
Samo da je zagrlim.
Jer nama posle svega ovoga sto se desilo treba samo neciji zagrljaj.

Koliko god se oseca na alkohol i cigarete samo zazmurim na to.
Uvopse me ne iznenadi kada se rasplace poput deteta stezeci moju jaknu sto jace moze.

-zao mi je...

Zaista ovo ne bih uradio nikada da ne znam kako boli.
Ja znam kako boli kada ne mozes prici. Kada se bojih nepoznastva.
Kada te otkrive da nikada nisi postojao.
Sve sam ja to prosao jednom davno.

-stvarno mi je zao sto se ranije nisam setila.

-i meni je.

Zaista da se setila pre. Mi sada ne bi bili ovde.
Ali ko sam ja naspram ovog univerzuma da se bunim protiv njega.
Mozda je vise nikada necu voleti. Ali to ne znaci da cu je mrzeti.
Ipak je ona majka moje devojcice.