SAVRSENA ZENA

20

Neka osecanja ne mozemo spreciti.

Za samo par sati bili smo u mojoj poroducnoj kuci.

-dobro vece jovane.

Pozdravim coveka koji cuva celo imanje moje majke.

-dobro vece gospodine. Grofice.

Pozdravi i nju.

-zdravo jovane.

Naravno da ga se seca.

Usli smo unutra gde me je moja majka odmah dohvatila.
Nije to delimicno zbog mene nego zato sto mi je hava u rukama.

-zlato babino.

Ma miline.

-anastazija?

Moja majka ko da je videla andjela a ne moju bivsu zenu.

-dobro vece katerina.

Mama je samo zageli.

-tako mi je drago sto te vidim duso.

Podignem havu pa se zaputim unutra.
Pogledam fotelju gde je sedeo moj otac.
Umro je pre 20 godine.
Ja tu nisam mogao nista samo da se pomirim stim da mi je zivot sranje.

-zasto ste doneli poklon. Vi ste moj poklon.

-mislim da ce vam se dopasti.

Caska sa anastazijom.

-sine.

-molim.

Konacno se i mene seti.
Zagrlim je. Zaista mi je nedostajala.

-bako kada cemo brati cvece ponovo!

-cim dodje leto.

-hm...dobro.

-mama put je bio dug. Ja i hava vas napustamo.

-u redu.

Ostavim anastaziju sa njom. A ja odem gore u svoju staru sobu. Sve je bilo isto.
Presvukli smo se i legli.

Sacekam da hava zaspi kako bih otisao dole po svoje cigare.
Dok sam ih vadio iz jakne cuo sam razgovor moje majke i anastazija.

Tako je ona nije dosla da spava.

-ne mogu vam to reci zao mi je.

-rekla si mu?

-tadiji?

-da.

-nisam. Niticu.

-zasto. Znam da zeli da zna razlog tvoje izdaje.

-stid me je mojih godina i razmisljana. I tada kao i sada tadija je bio spreman prihvatiti svaku obavezu. Bio je tako jak emocijonalno.
Lako je prihvatio nasu vezu. Vencanje. Dete.
Sve je to prihvatio kao odrasla zrela osoba. Zbog toga mu se divim.

-da. Tadija je uvek bio takav. Razume sve i trudi se da u svemu bude najbolji. Sam ti je dokaz hava koju je sam podigao.
Sam je odgajao. I nosio se sa tim da ga se ne secas.

-da...reko mi je nesto o tome da nije bio dobro.

-anastazija bio je imun. Imun na sve i svakog sem za svoju bebu. Celih 2 godine.

Zapalim i naslonim se na vrsta slusajuci i dalje sta pricaju.

-govorila sam stalno da ja nisam kriva za izgubljena secanja. Ali jesam.
I kada sam se setila.
To me je dokrecilo. Nisam znala od sebe.
I sada ga se samo bojim.

-drzi te tamo na silu zar ne?

-ne naravno da ne. Zelim biti tamo. Htela ja ili ne ipak su oni moja porodica i ako izmedju nas nikada vise nece biti niceg.