SAVRSENA ZENA

17

Nista nije gore od tebe u mojoj glavi po ceo dan.

Ispratim je pogledom kada spusti dve kafe na sto.
Sedne preko puta mene. Digne noge u krilo gledajuci napolje kroz stakleni zid.

-ovde si danima a jedva da govoris.

Kazem sta mi lezi na dusi.

-ja tu ne mogu nista.

-da li sam ja sada neki tvoj nepriljatelj. Jer od kada sam usao u tvoj zivot kao da si pakao dozivela.

-isuse ne. Naravno da ne. Samo...

-samo sta?

-malo me...je strah.

Ostavim novine iznenadjen.

-molim?

Nakasljem se i sednem bolje u stolicu. Ali se zato ona jos vise skupila.

-cega te je strah anastazija?

Ruke su joj pored usana nasljonjena na kolena.

-ovaj...pa mozda malo tebe.

Zazmuri kada zavrsi.
Da li sam na kraju ispao cudoviste?

Narivim glavu.

-mene?

-tajo!

Hava puzi po podu pospana. Ustanem i podignem je.
Sednem nazad na stolicu.
Ona se utopi u moje telo kao i uvek.

Donja usna joj podrhtava.

-ako ne budes pricala samom o tome nigde neces stici.

Cuti i dalje gledajuci negde na pod.

-anastazija...

Pozovem je ali ostane negde u svom svetu.

-kako da pricam sa tobom ako me je strah?

Naljutim se kada samo ode sa svojom kafom.
Pa ako ona ne zeli da prica samom ja tu ne mogu nista.

Zasto me to ljuti?
Ta cinjenica da me se boji. Nikada me se nije bojala a sada se boji?

Odlucim da vise ne razmisljam o tome.
Ostavim havu da spava pored nje.
Uzmem svoje cigare i krenem u nocnu setnju.
Znam da je 4 ujutru ali ne mogu da spavam.
Sada kada mi je pred ocima. Kada zna sta se desilo medju nama.
Ne ostaje mi nista drugo sem da mi se mota po glavi stare zakopane uspomene.

Sneg je stao.
Zato sam i izasao malo.

Dugo sam hodao da bi se posla sat vremena vratio kuci.

Utopim se u toplu vodu.
Nisam klinac da bih sebe pitao zasto je moj zivot ovakav.
Ali ako univerzum tako zeli ko sam ja tu sta da se pitam.

Izadjem.
Osusim se.
Navucem gace pa se uvucem pored have.
Nije joj dugo trebalo da se nadje na mojim grudima.
Primetim da joj je u rukama anastazijina kosa.
Mozda joj je to sigurnost da je tu.

Nedugo zatim i ja zaspim.

...

Probudim se uz zvuk gitare.
Da nisam u snu?
Ali onda zacujem taj glas i sve mi se vrati.

Taj tuzni glas koji dolazi do mog mesa. Pecka me kada god stane da proguta glas koji polako puca.

To je ono sto sam joj precutao.

Stanem kada zacujem gitaru.
Osmeh mi se siri licem dok izlazim na terasu.
U sred smo zalaska sunca.

Verujem da su mnogi otisli da prilegnu. Ali ona se prikljucila na ogroman zvucnik.
Stavila ispred sebe mikrafon i zapevala.

Osmeh zraci njenim licem kada ugleda koliko je ljudi izaslo slusajuci ruskinju kako peva nasu domacu muziku.

-hvala svima vama koji ste veceras izasli da cujete ovo sto imam za reci. Ali istina je da sam zapevala kako bih medju svima vama videla nesto moje...ali on veceras nije ovde.

Svestan sam da me sav taj narod vidi iza nje. Samo ona ne.

-zelim svima vama! Da osetite kako je kada nedostaje. Kada ne boli. Bol ce proci kad tad. Ali...nikada ne zaboravis. Nedostaje! I bas zbog toga..."nije ljubav to kad zanjom boli predugo traje. Ljubav je tek kad zauvek nedostaje. Kad ostaris sve zaboravis a ona ostane..."

Nagnem se napred i zaustavim zice na njenoj gitari.
prestane da peva.
Prosla je koja sekunda. Kada je otkacila kais svoje gitare. Pustila da padne na pod. Okrenula se i snazno zabila u moje telo.

Smesno je koliko...zapravo volim ovu devojku.

Zazmurim snazno na ta secanja.
Pevala je istu tu pesmu.
Hava je spavala na njenim nogama. Ja sam ostao kao i kada sam legao. A ona je nasla svoju gitaru. Tamo gde sam je stavio. Ispod kreveta.
Bas kao i ceo svoj zivot sa njom pod isti taj krevet kao par iznosenih cipela.

To smo ja i ona.
Par iznosenih cipela.

-i ako nisi moja krv moja dusa si...

Oduvek je volela marijinu muziku.
Mozda. Ali samo mozda.
Se deo moje anastazije vratilo.

-mama zasto places?

Prestala je svirati tako lepo.
Stavila gitaru sa strane.
Obrisala svoje lice i nasmesila se.

-pa...odrasli kada nemaju resenje. Budu tuzni. A kada smo tuzni onda placemo?

Ocekivao sam da ce hava kao i uvek reci svoje misljenje. Ali ovaj put je samo jako zagrlila svoju majku.

Ustanem i krenem ka kupatilu.
Usput uzmem i svoje cigare.

Kako da nastavim svoj zivot? Hoce li me iko nauciti kako da zaboravim?
Hoce li neko izbrisati cinjenicu da mi je sada samo zao?

Kako da objasnim sebi da sam na kraju razumeo. Da sam se stavio na njenom mestu i da joj necu reci nista od toga.

Zapalim.
Sipam kafu u solju.
Opet pada sneg?
Mozda bi trebao da prekinem godisnji i vratim se na posao. Jer u suprotnom. Desi ce se ono od cega bezim.

A to ne moze biti.
Previse problema me je okruzilo.
Previse je komplikovano. I na kraju. Mozda nema svrhe dati sve opet.