SAVRSENA ZENA

Epilog

Neke reci ne moraju nikada biti izgovorene jer ce ih suze zameniti.

Oduvek sam se pitala sta je to sto ljude drzi i ako se strasno posvadjaju.
Zasto se svadjaju a onda kao da se nikad nista nije desilo.

Bila sam okruzena sa toliko ljudi. Uvek. A niko me nikada nije pitao da sam okej.
Kako se osecam. Da li zelim priljatelja.
Glumiti glupu plavu krv je za mene uvek prestavljalo dosadu.

Tako sam i nasla gitaru. Vijolinu. Klavir. I mogo drugih stvari za zanimaciju.
Nisam se skolovala kao druga deca. Imala sam posebne casove kod kuce.

Da moj zivot kao dete je bio jako dosadan.
Sve do moje 18 godine kada sam trebala preuzeti titulu i udati se.

Tada sam rekla dosta.
I odleprsala u zemlju sa najukusnijom hranom na svetu. Igrom kako bi on reko boga gromova sam se nasla u stanu jednog momka.

Prvi put sam videla golo musko seksi telo.

I kao slag na sve to. Mi smo usli u igru koja tada nije donela nista dobro.
Ali sam bog zna zasto je tako ispalo. Zasto smo se toliko mucili da bi dosli ovde gde sada jesmo.
Do jedne obicne porodice.

Volim svoje dete najvise na svetu. Jednostavno on nije mogao razumeti koliko me mene sokirala cinjenica sta sam izgubila.

Lose stvari na stranu.
Ono o cemu zelim reci jeste da nijedna vrsta prave ljubavi nije ista.

Sve ono sto sam mu zelela reci sam cutala. Moje suze su govorile umesto mene.

Strepela sam od toga da me prezire. Konstantno sam to misila. Da me prezire iz dna duse.

A zapravo oboje smo misili pogresno.

Ostavim kafu na stolu pa se zagledam negde napolje.

Zivot nije bajka. Sto pre to svatis to je bolje po tebe u njemu.

-jutro.

Osmeshnem se kada sedne preko puta.

-dobro jutro.

-jos uvek mi nisi rekla nesto.

Zagrlim svoja kolena.

-sta to?

-zasto si otisla anastazija?

Zagledam se u njegove crne oci. Vidi se nijansa tuge u njima. Za tu tugu sam ja kriva.

-zato sto...bojala sam se.

-cega.

-da ces upasti u probleme zbog mene. Nisam zelela da odem zauvek. Vec samo da popricam sa mojima. O svemu. Ali desilo se to da sam sletela niz most.

Cuti on cutim ja. Da bi opet zapalio svoju cigaru.

-neces nista reci?

-ne.

-zasto?

-zato sto to nista ne bi promenilo. Ne bi nas vratilo u to vreme i ne bi sada bili ovde gde jesmo.

-hm.

-udas ces se opet za mene.

Sokirano ga pogledam.

-molim?

-tvoji su podneli neke prijave sta ja znam uglavnom razvedeni smo. A ja zelim da se udas za mene.

-zasto?

-zato sto zelim.

-dobro.

Sta mu uvopse mogu reci na to.
Od jednom ustane. Odvuce me na terasu i zaplese samom.

-sta to radis? Nema muzike.

-zamisli je.

Opet je to uradio. Opet me je naterao da melodiju svog srca pretvorim u muzimu u mojoj glavi.
Plesajuci intezivnim plesom ljubavi.

-nikad nisi reko da me volis.

-reko sam.

Njegove usne na mog uhu teraju grmljevinu u mom stomaku.

-reko sam kada smo se pomirili.

-reci opet.

-opet to radis anastazija.

-zelim da cujem kako zvuci.

-anastazija...volim te.

-ovaj put to nije uradio nezainteresovan ili u besu. Ovaj put se to osetilo. On mene zaista voli onoliko koliko je reko da me voli. Da fizicki moze boleti.

Nije ljubav to ako bol predugo traje....
.

.

.

Kraj