SAVRSENA ZENA

13

Dodjavola vise sa tobom.

-i sta zeli moja devojcica za rodjendan?

-hm...mamu.

Sve moje ladje. Celo moje raspolozenje je upalo palo u vodu.

-molim?

-hocu mamu za poklon.

Ne moze biti ozbiljna.

-ali hava...

-ne! Zovi mamu!

Spustim je nazad na stolicu.

-ali mama...znas hava da to nije moguce.

Odahnem umorno kada demantuje sve sto kazem. Sta sad da radim?

-da idemo na kolace?

-dobro.

Okrene mi glavi. Prekrsti ruke i digne nos u nebesa. Jao hava sta da radim sa tobom? Ista je anastazija pre nesrece ali istaaa.

Stavim kapuljacu. Uzmem jaknu.

-dodji da ti obucem jaknu.

Ljutim koracima mi se priblizava.

-dovescu mamu.

Zapusim usi kad vrisne. Doceka me snazan zagrljaj. Ne verujem da tako brzo raste.

-tajo najbolji si!

Njene oci i taj osmeh bilo je dovojno da dobijem zelju kako bih ispunio ono sto trazi od mene.
Na kraju krajeva ona ima samo mene zar ne?

-de de znam da sam najbolji. Idemo li na te kolace ili ne?

-idemo!

Obucem joj jaknu koja je skoro do zemlje. Sal koji jedva prihvati da nosi. I kapa na glavu.

-kada cu ja biti tako velika ko ti?

-sta znam...kada budes imala 15 godina?

Uhvatim ruku koju mi pruzi. Uzmem kljuceve iz vrata pa krenemo napolje.

-ehh toliko?

-pa mozda.

-sta je to mozda tajo?

-moze biti tako a i ne mora.

-ooo. Dobro.

Nije dobro. Nista me nije razumela.

Zakljucam stan pa krenemo ka liftu.

-mozemo da vidimo jelku?

-svraticemo ako ne bude hladno.

-uraaa!

To ura ne znam zaista od koga je cula.

Cim izadjemo iz zgrade budemo pokriveni snegom.

-aaaaa sneg!

Skakuce hvatajuci sneg. Njena zaista duza kosa je postala bela od snega i ako je braon.

-kalina pasces.

Ono sto govorim samo kada sam strog je ime koje joj je dala njena majka.

-ali tajo...pahilja.

-mozes i ovde da hvatas pahulju.

Uhvatim je za ruku. Konacno idemo ulicom normalno.

-kako mama sada izgleda.

Dodjavola vise sa anastazijom.

-ne bih znao.

-vidi...ona devojcica ima mamu.