Gospodin nevolja

24

《ALEKSEJEVA PERSPEKTIVA》

Koliko ni ona toliko ni ja nismo ovo ocekivali. Oboje smo u trenu bili zaprepasceni situacije  u kojoj je drzim na kukovima i ljubimo kao da sjutra ne postoji. 

Mislim da jos uvijek moj mozak nije svjestan da sam  posle toliko godina docekao da ljubim predmet svih mojojh zudnji. Mozda nije pametno da ovo radim, niti da kazem da je zelim od kad je bila dijete ali  nisam mogao protiv sebe. Sve sam uspjeo da ustrojim u svom zivotu osim emocije prema sestri svog najboljeg prijatelja.

Njezno dotaknem njenu butinu, te joj pruzim ruku koju ona prihvati. Spojila je nase ruke  i isprepletala prste.

-" Znas da moramo biti u tajnosti zajedno, bar dok ne shvatimo sta cemo da radimo dalje..."

-"  Nece mi smetati, samo ako znam da cu te bar jednom u toki dana  poljubiti"

Primakao sam njenu ruki svojim usnama i otisnuo poljubac. Opet je zadrhtala i uspjela da mi izvuce osmijeh na lice. Zeljeli smo se toliko dugo, strah od svega mi nije dao da vidim da i ona zeli mene.

(***)

Restoran je prepun ali me to ne sprecava da je posmatram. Da se divim iznova i iznova svemu sto  je ispred mene.  Budi mi zelju da je ljubim, da je uzmem i iznesem iz restorana i ispunim sebi sve mastarije koje imam i koje sam radio sa drugima jer je ona bila zabranjena. I sada je, znam da ce Drazen da poludi, poznajem ga i znam koliko ce se sve promjeniti. Plasi me to ali zbog poljubca sa njom i cinjenice da je sada mogu poljubiti kad to zelim  znam...vrijedi!

-" Zasto me gledas tako?"

Uzmem gutljaj viskija   te nastavim da je posmatram kao prije.

-" Kako te gledam Nani?"

-" Cinis da se osjecam nemirno Aleksej, cinis da pozelim preskociti sto i opet te zarobiti nogama"

Njene  rijeci natjeraju moje tijelo da se uskomesa, postane mi vruce toliko sa mozak zeli odmah da je odvede odavde.  No smirujem sebe, smirujem se jer moram ici polako. Nikada pre nisam ali sada moram jer znam sebe najbolje.

-" Razmisljam o tome kako si savrsena Nani... Ma da razmisljam i o tome da  ne ides kuci."

Red blistavih zuba mi pokaze dok skriva svoje crveno lice od mog pogleda.

-" Ostani sa mnom dok ne dodju nasi... Mogu te voziti do Akademije i sacekati da rucamo posle..."

-"Voljela bih to... Sjutra ne trebam ici"

-" To mi jako odgovara"

-"Ja sam zavrsila..."

I ona je koliko i ja jedva cekala da me opet zagrli i poljubi. Postalo je previse tesko gledati je, a ne ljubiti je. Zato sam uvijek bjezao od njez jako je tesko promatrati savrseno lice, a ne dotaci ga usnama.

-"Mozemo krenuti odmah"

Promatrao sam njeno tijelo do izlaza iz restorana. Covece da li Nadja moze da ima samo jednu manu, samo jednu!  Jer sve sto je ona ja volim, svaki deo nje je za mene zavrsen. Kao da su je pravili samo za mene.

-" Moramo samo da svratimo po stvari"

-" Vozim te  da ih uzmes..."

Nisam izdrzao vec je njezno poljubim prije nego krenemo ka njenoj kuci. Opet sam spojio nase ruke   i nastavio voziti.

-"Znas sve ovo je kao neka bajka..."

-" je li?"

-" mhm... kao da se zaista ne desava, tek kad me poljubis sam svjesna da te ljubim posle svih ovih godina i da ne umisljam"

-" Nece mi biti problem da te svaki naredni dan uvjeravam da je stvarno..."