Gospodin nevolja

5

-"  kako ti je zaista bilo tamo?"
Znacajnije me pogleda te vrati pogled nazad na put. Pricao je sve zanimljive stvari, malo o ranjavanju ali nista sto bi ikoga zabrinulo.

-" Nije toliko lose, velika zivotna skola."

-"ozbiljno pitam Aleksej"

Okrenem se ka njemu i proskeniram savrseno lice

-"Zapravo bilo malo i losih stvari koje ne pricam... znas,  stalno neko umire, ranjavan jedva prezivljava u bolovima... ne cujes svoje, ne cujes nista, na polju si i pucas u drige ljude koji isto tako imaju porodicu i ne cuju je kao mi."

-" Tuzno je, ali svi gube nekog i nesto... neko zivot, neko muza, brata, sina, neko vrijeme da bude sa ljudima koje voli..."

-"Neko nesto i dobije...Stigli smo"

Nekada prazno polje sada je bilo ogradjeno malo visom zidanom ogradom. Pitala bih ga sta moze neko dobiti ratom, ali zacutim ocigledno ne voli temu koju sam pokrenula.

-"150# je sifra kapije"

Kaze kad otkljuca velika vrata, a mene neki osmijeh preovlada. Nikad nisam bila kod njega, zapravo u kuci njegovih roditelja... sada znam sifru njegove kapije koji vjerovatno nikada necu otkljucati da bi usla.

Na putu do velike kuce na dva sprata jednim dijelom u staklu, drugim u dijelom mermeru  takodje okruzena sam raznim ruzama i cistom bijelom stazom do kuce.

-"Ostalo je sada kada sam ovde da napravilm  neku malu ljetnju kucicu za uzivanje iza kuce. Planirao sam i mali bazen  iza"

-" to bi bilo sjajno"

Usli smo u kucu i miris novog me oblije na pocetku pomesan sa njegovim parfemom. Sve je besprekorno cisto i sredjeno.

-" Ako ti se nesto ne dopada slusam"

Ajde sto mi je ovo prvi put da sa njim progovorim koju recenicu vise, vec sto smo sami u ogromnoj kuci koja je njegova. Pratila sam ga u stopu,  mjesto je savrseno elegantno uredjeno.

-"Moram priznati da je sve na svom mijesti... Lici na tebe da sve ovako sredis"

-" Dopada ti se?"

-"bez mane"

Klimam glavom i silazim nis stepenice  koje su vodile do 4 sobe od kojeg ima 2 kupatila. Jedno i najvecoj sobi koja je njegova, a drugo u hodniku. Srce mi kuca kao ludo jer znam da je iza mene, taj miris mi muti um... i sve sto zelim je da ostanem jos i  da bilo sta pricam sa njim.

-"da li zelis kafu mozda?"

Potrudim se sakriti zadovoljan osmijeh i praviti se  kao da je to sasvim obicno pitanje... Pijem kafu sa Aleksejem  Pavlovicem!

-" Moze."

Klimnuo je glavom, posmatrala sam ga kako kuva kafu dok se ja smjestim za sankom u kuhinji. Definitivno njegova zadnjica je fenomenalna koliko i siroka ramena! Mozda bi bilo pametno da prestanem da ga opisujem ali mozak sa  tera moje misli na to.

-"  Kako  ide poslednja godina, je li tesko?"

I ispunjene svih snova koje sanjam cijelog zivota.  Pijemo kafu i pricamo zajedno bez ljudi oko nas.

-"Poprilicno dobro, uvjestila sam i gitaru koliko i  violinu. "

-" Jesi pokusala da sviras na trgu?"

Moje sjecanja me vrate kada sam imala 14. Pricala sam o tome kako cu pokusati kao ulicni svirac ne radi novca vec da ljudi cuju sta sve znam. Aleksej je tada kucao na telefon i nije me slusao... bar sam mislila da nije.

-"Sjecas se toga?"

Rasirim osmijeh na licu kada on spoji nase poglede i njezno prosara po mom licu.

-" Sjecam se i ideje o harmonici i pjevanju muzike koju ne znas ali planiras nauciti"

-"   Ne vjerujem da i to znas, nisi me nikad slusao sta pricam..  "

-"kako znas da nisam?"

Rekao je kao da je spreman da mi preprica sve sto sam ikada rekla, a mislila da njega ne zanima. Opet je prosarao po mom licu, no pogled ovoga puta zastane na usnama.

Sanjam!?

-" Nisi djelovao kao da ikada slusas..."

-"Ne znam odakle tvojim roditeljima ideja da te upisu u muzicku."

Nesto za sta nikada nijesam stigla da mu se zahvalim, samo  me je on slusao kada sam pricala kako i ja zelim kao teta Jana da smiram pticama.  Mislili su da mlatim gluposti, ali me ipak majka pustila na muzicku za decu i sve je tako pocelo.  Kasnije sam saznala da je to bio Aleksej ali nisam mu pominjala nikada da znam.

-"Saznala sam, samo nisam  nikad rekla to opet tebi. Mislila sam da te ne zanima bilo sta u vezi mene"

-" sve me zanima u vezi tebe Nadja"

Sada i ja protrcim tim savrsenim licem i sam djavo me tjera da gledam u pune usne koje ima.
   
-"Nisi to nikada pomenuo"

Osjecam da me neka nevidljiva sila gurala ka njemu koji plitko pocne disati. Tako zelim da ga poljubim i da uzivam. Kasnije cu razmisljati o posledicama.  Nek bude sad pa cu se sakriti u neki rupu... rekao je da ga sve zanima u vezi mene..."
 
-"Mislim da bi trebali krenuti, sigurno se Vanja zabrinula gde smo do sada"

Odaljila sam se kao oparena i ustala sa stolice praveci se da mu se nisam primicala i zelji da ga poljibim.

-" Skroz sam zaboravila, a znas nju koliko se zabrine kad joj se ne javim..."