Uvrnute Igre

***

Hodnik je bio mračan u Denovom malom momačkom stanu. Lusi je odbijala da upali svetlo bojeći se da će sijalica da otera trenutak magije koji se stvorio među njima. Den se celim telom oslanjao na nju pijan i trapav dok mu je šešir klizio sa čela. Uhvatio ga je spretno rukom i bacio preko kuhinje.

Zaglavio je u svom marčnom stanu sa ženom, koju nije želeo. Još manje je želeo da joj slomi srce, što je bilo neminovno. Lusi je odbila da ga ostavi ispred ulaza, inistirala da uzme njegove ključeve iz zadnjeg džepa, sve se činilo kao da prati neki iscenirani film u glavi kome on nije pripadao ni na tren.

Da se Den pitao veče bi se nastavilo uz flašu vinjaka. Zatim bi se patosirao negde ispred kade, zaglavljen nad wc šoljom i čekao blaženo jutro da ga trgne iz mrtvila i vrati međ' žive.

Ovako je upao u besmislenu klopku, ruku pod ruku sa Lusi, i sa nozdrvama punim parfema one žene. Činilo se da mu ceo stan miriše na nju, da Lusi miriše na nju.

Da on miriše po njoj, kao da je ostavila svoje tragove duboko u njemu.

Lusi je sa druge strane bila blažena neznanjem njegivih misli. Mogla je da oseti pucketve varnice u vazduhu. Denovu želju za njom, njegove ruke na svom telu, njegove usne po svom vratu, po ramenima. Zamišljala je taj tren godinama ga spretno usavršavajući do detalja, kako mu otkopčava ramen pojas, skida prsluk, prelazi rukama po njegovim mišićima, galadi ih prstima.. I najzad bila je tu, prvi put u životu, u njegovom domu, tako blizu njgovog tela i činilo joj se da je poklon za Novu godinu stigao ranije.

Ova noć menjala je sve, menjala je nju iz korena.

Leptirići su joj igrali u trbuhu, srce lupalo nekontrolisano. To je bilo to, imala je svog detektiva, dobila je svoju priliku, i ovaj put zakle se Lusi neće mu dozvoliti da joj izmakne kroz prste.

U svojim mislima videla je njih dvoje, srećne, zaljubljene, uzanu čipkastu belu haljinu koja joj stoji kao salivena. Bukete ružičastog cveća duž crkve. I sa rizikom njihovog posla bilo je mesta za klinca koji ima njegove oči, i njen osmeh. Mogla je da zamisli sebe kako se odriče karijere, jer na kraju imala bi puno više.

Čoveka kog voli.

I nišat na ovom svetu ne bi moglo da se uporedi sa tom činjenicom. Ništa nije bilo ni približno ljubavi koju je osmislila za njih.

Voleo bi ga onoliko koliko voli svog sestrića Maksa. Den bi bio dobra otac pomisli Lusi.

Biće dobar otac, zaključi kao da je ta stvar već rešena.

Nije ga pitala da li je dozvoljeno da uđe, već se progura ispod njegovog tela.

Odmače se od njega tek na tren preturajući po ormarićim tražeći dve čase. Za neko fino vino. Prekopavala je po ormarićima za bilo kojom berbom, nečim finim i ženstavenim, nečim čim bi nazdravila obećanje ove noći. Potrudila se da ne umanji svoj entuzijazam nakon treće polupraznu flašu Jack Danielsa, uostalom naravno da Den pije i previše kad nema nikoga da brine o njemu, pomisli pomalo tužno. To će se promeniti, ona, zakle se, nateraće ga da se ponovo osmehuje, da ostavi piće. Naučiće ga kako da bude srećan. Sa tim mislima dopuni dve čaše i ponudi je Denu.

- Osećaj se kao kod svoje kuće.

- Oh izvini, mislila sam.. Treba mi piće...

Den spusti svoje telo na stolicu.

- Lusi.

Nije znao šta da kaže, činilo se da je odjednom zaboravio kako da sroči rečenicu, a da ne povredi njena osećanja, ubijalo ga je toliko očekivanje u njenim pokretima, taj poziv tako neskriveno upućen.