Uvrnute Igre

***

Ulica je mirisala onako kao napušteni ćoškovi obično mirišu. Na trulež hrane iz kontejnera, buđavu prljavštinu zalepljenu za trotoar i zidove, ostatke mokraće, i izlučevina iz dna želuca. Mirisala je ne sasušenu krv nakon uličnog pesničenja, ispljuvke i ustajani zadah mesta koje nikada niko nije poželo da pomete.

Mesta koje čak ni kiša ne sipar dovoljno da bi moglo bar po najgorem pljusku da se računa u čisto.

- Hoćeš li da vrištiš prljava mala kurvo?

Dahtao je glas muškaraca tek nešto većeg u odnosu na ženu koju je držao u naručju. Fini bicepsi su se naprezali ispod opegalne košulje ocrtvajući njegove mišice. Ruka prelete preko njenog lica ostavljajući crveni pečat na koži. Podigao je i drugu odmah potom, ali se prilika pred njim zgrči uvlačeći vazduh međ' zube. To ga ne spreči, pa se još jedan crveni pečat pojavi odmah iznad obraza. Žena zadrhta ječeći od bola.

Naočito lice se stisnu u izopačenu grimasu grabljivca, naceri se na drhtaj žene i udari je još jednom ko da time jasno naglašava da je on glavni.

Pogurena crvenokosa nemoćno klonu na zid nespretna da se odbrani od čvrstih mišića.

Brojala je jedan, dva, tri, kao da u svom umu zapisuje svaku modricu koja joj počiva na licu. Glava joj pade na zid uz mučeničku grimasu nekog ko se miri sa sudbinom. Bila je nemoćna i umorna, zaključi muškarac, njenoj borbi, njenim bednim pokušajima borbe provodio se kraj, zaključi muškarac, pa zareža životinjski, kao da je očekivao bar još malo otimanja pre predaje.

Skoro da je izgledao razočarano što se ne opire jače.

Mesnati prsti, bez grama sala, dotakoše mrežu čarapa grčevito ih povlačeći, trazajući ih kao da se sama zver okomila na njih. Guzvajući suknju tako da putuje u suprutnom pravcu od onoga kako joj gravitacija nalaže.

Prsti su dotakli bedra pljujući joj u uvo reči pune srdžbe.

- Hoćeš li?! Nateraću te da vrištiš!

- Bojim se dušice da to neće ići.

Zgodna prilika iskeženih zuba okrete se ka glasu streljahući je pogledom. Prođe mu kroz galavu da je prilika, koja se usuđuje da ga prekida ili previše glupa, ili previše hrabra, a onda se naceri kad ugleda sićušnu ženicu naslonjenu na zid. Lepšu i privlačniju od one koju je držao u svojim šaka, ako je suditi po onom delu lica koje je obasjavao žuti snop svetlosti. Ostatak su zahvatile senke, ali čak i tako nije mu bilo teško da razazna njene obline.

Osmeh mu se razli po licu.

- Ti ćeš da me sprečiš?

Blue podiže ruku u vazduh svirajući neku melodiju koju je samo ona razumela. Prsti su joj dobovali vazduh. Muškarac se sve jače cerio zaključujući da je definitivno luda, kad se usuđujem da mu bilo šta kaže.

- Tup tup tup... Možeš li da pratiš melodiju dušice?

Šake mu pustiše crvenokosu.

- Pratiću šta god poželiš, lujko. Možeš da poslužiš umesto nje.

Blue mu se približi tačno za korak.

- Mogu li? Tik, tik, tik...ritam ti se ubrzava ljubavi?

Načini još nekoliko koraka, tako da se našla skoro kraj njega. Ulica je sa druge strane bila ćorskokak, tako da su sva tri tela bila zarobljene u kavezu na čijem ulazu je stajalo ono najniže. Čudno, pomisli Blue, dva najbolje obučena bića u toj ulici bila su najgora vrsta monsrtuma naviknuti da uzimaju ono što žele bez pitanja, odobrenja ili želje. Da je ikada srela malog napasnika negde u kafiću delovao bi joj kao bezopasno biće. Sređen, opeglan i uglađen. Još jedno derišete u lepom odelu, sa zategnutom kožom i uredno podšišanom kosom. Obučen u markiranu garderobu od glave do pete.