Uvrnute Igre

* DVE *

Tri meseca ranije....

      Odraz u ogledalu najbolje opisuje sve ono što nismo, ono što nikad nećemo biti, ujedno i jedino po čemu ljudi vrše procenu da li je neko vredan njihove pažnje. Ogledalo retrovizora Chevrolet Corvette Stingray C8 Cabrio u boji krvi, je želelo da naprsne, da se smrvi, da nestane sasečeno oštrim pogledom očiju boje dima. Da ogledala umeju da plaču ovo bi prokrvarilo, rasulo bi svoje biserne suze po ivicama kabrioleta i narušilo jarku boju ostavljajući fleke od hladnoće koju su upili sa svoje suprotne strane.

      Ogledala su oduvek volela da upijaju sav luksuz ovog sveta, lepila su se uz zidove kraljevskih dvorova, upijajući svilu, preterano napuderisane noseve, užasno raznazane ruževe. Kupala su svoja srebrna lica u sjaju dijamanta, smaragda i safira, pakujući ih u svoju srž kao nešto najlepše što su ikad videla. Stavljajući u sebe svu lepotu koja im se našla u okruženju, vešto ignorišući sve ono ružno. Ogledala su na ružnoću uzvraćala mrštenjem, toliko su se mrštila da su oni sa druge strane bili prinuđeni da sklone pokunjeni pogled, da okrenu drugi obraz, da uvređeno odmarširaju dalje.

Dopada li ti se to što vidiš?

Šaputala su ogledala nestašno se cereći.

Hajde, hajde pogledaj – ako se usuđuješ!

Ogledalo retrovizora Chevrolet Corvette je za razliku od ostalih bilo nemo.

      Nežna kosa boje neba se pomeri terajući ogledalo da zažmuri i prikaže sliku. Zelena svila prilegala na otvorenom grudnom košu, tamni ruž utrljan po usnama, crna senka koja je uokvirila oči, skupoceni nakit sa ušiju, oko vrata i na prstima. Gomila malih smaragda u obliku suza pažljivo raspoređenih tako da obasjavaju biće noći koje je zauzelo suvozačko sedište.

Ispod sve te lepote, ispod svog tog luksuza čučala je zver nešto poput kobre samo daleko opasnije i mnogo bolje skriveno.

    Zver koja mašta da neko poželi da je upozna tako da može da otkrije sebe, pravu sebe bez ulepšane uglađene verzije. Zver grebe i ciči i ima želju da napadne, da nešto zagrize, stegne i slomi, ali joj je izraz lica toliko mrtav da niko ne bi mogao da pogodi kakvo olujno more besni ispod površine.

Klaudija Blue je strpljivo čekala da neko zazove njeno ime, još više je priželjkivala da ga danas nekome utopi na usnama.

Blue se ne pretvara da je više od toga.

Ne pretvara se da je bolja.

      A opet uspeva da oseća mržnju i gađenje prema Mautu, toliko da žali što ga se onako lako rešila. Toliko da poželi da je osmislila mnogo prikladniju kaznu za njega, neku koja traje znatno duže, i koja je toliko bolna da moli da ga zadavi sopstvenim rukama.

Blue slegnu ramenima.

     Greška je učinjena, a Blue je dobro znala da ne vredi vraćati se na stvari koje više ne mogu da se promene. Zahvaljujući tom malom gmizavom crvu sad je morala da sedi ovde i suoči se sa još jednim delom sopstvene prošlosti.

Koji takođe nije mogla da promeni.

Neko drugi bi možda i žalio zbog toga, neko ko nije Klaudija, neko ko svoje ožiljke nije iscrtao tako da ih svi vide.

    Njena ruka dotaknu detelinu na obrazu dajući ogledalu šansu da joj uzvrati naruženim obrazom. Oštar nokat zagrebe preko jedva primetnog ožiljka tek toliko da se zacrveni koža, a da ne kane krv. Bol je izostao, kao i uvek.

- Blue.

    Tako kratko i jasno pomešano sa izraženim Irskim akcentom, Blue - tako prisno da je skoro poželela da se ne odazove. Sem je ćutao i čekao par trenutaka trudeći se da uguši u sebi želju da istrči kroz vrata. Oboje su znali šta ih čeka ako odgurnu škripavu zarđalu metalnu bravu, i oboje su radije želeli da zakorače u sam pakao nego da se suoče sa onim sto ih je čekalo.