Uvrnute Igre

* Zoji*

Ispred kuće u ulici Trenmar Gardens stajala je žuta Volkswagen Buba stara dve decenije. Zoji pesnicom lupi po prtljažniku auta, pa ga malo pogura rukom. Uz kratak škloc gepek popusti i njene ruke ga spretno podigoše. Mehanizam već duže vreme nije radio onako kako je predviđeno, ali njoj to nije smatalo. Stara krntija joj je budila uspomene, a u poslednje vreme tužna izbledala sećanja bila su joj sve. Život joj se vrteo oko njih zaustavljen u limbu iz kog nije bilo izlaza.

Ljuspice su pokazivale boju metala, truleži, i svedočile kao simbol protoka vremena. Branike za gume ukaršavale su nepravilne linije rđe. I jedno i drugo vrištalo je novim limuzinama: vidi me, nekad sam izgledala isto kao ti!

Zoji je delila mišljenje svog automobila kada je devojka protrčala pored nje posakakujući u ritmu muzike odmahujući kratkom kosom, u stopu ju je pratio nasmešeni mladić trčeći za njom poput zadihanog izmorenog psa. Poželela je da joj kaže iste reči, vidi me nekada sam izgledala isto kao ti.

Ali ne reče ništa.

Deni ju je već godinu unazad smarao kako bi red bio da prestane da bude emotivno vezana za staru konzervu, kako je od milošti nazivao njenu Bubu. A njoj se činilo bemislenim da mu objašnjava da nema potrebu za novim autom jer ne planira da se zadržava još dugo. Danas joj se činilo da primećuje svaku nesavršenost njenog malog automobila. Čak joj je i privezak mini Bube ukrašene cvećem, delovao nekako staro i otrcano. Možda zato što je baš to i bio. Star i otrcan.

Baš kao i ona.

Nije mogla da proceni da li je to zto što prezire vreme koje joj promiče, ili samo zato što nije uspela da ga zaustavi.

Da stavi tačku na njega.

Ili zato što je ona prokleta žena sa kojom nije imala ama baš ništa, pronašla način da je veže za sebe. Oduzimajući joj tako sve opcije. Sad nije mogla da nestane. To bi značilo prepustiti Denija i Maksa u ruke neke nemilosrdne veštice.

Jedno je bilo okončati svoj život, sasvim drugo bi bio dopustiti nekome da upropasti njenog brata i sina. Znala je bolje od toga.

Morala je bolje od toga.

Zoji uzdahnu, kako joj je već postala navika i pridrža rukom gepek da ne padne na nju. Druga je vadila papirne kese iz njega, tek nekoliko natrpanih namernica u svaku. Ponekad joj se činio da je ta hrpa metala odlična gljotina. Novine bi pisale o tom nesrećnom slučaju. Komšije bi pogvirivale iz svojih kuća, stezali bi prstima zavese tek toliko da im provire oči, a da niko sa trotoara ne primeti da gledaju. A opet činilo joj se da zadnjica koja visi u vazduhu i nije baš prizor neke dirljive smrti.

- Mogu li nekako da ti pomognem?

Zojina glava polete tako hitro da je umalo ispustila gepek, stvarajući scenu iz glave. Toliko je bila udubljena u misli da nije ni primetila kada se fini uglančani crni Porše smestio iza njene Bube. Ako je ranije delovala oljuskano, sad je sva njena ružnoća izbila na površinu. Riđa prilika joj uputi široki osmeh i natera je da malo čvršće privuče kese sebi na grudi.Trebalo joj je par trenutaka da shvati o kome je reč. Steže ih još jače kao odbranu od ovog dosadnog napadnog čoveka.

Upamtila ga je detaljnije nego što je želela, isto kao i plavokosu ženu. Tamno plava majica mu je grlila mišiće, a crne pantalone su se prilepile na vretenasta bedra. Nekako je odudarao od one prethodne uglađene verzije sebe. Čak i ovakav, nije se uklapao u ambijent njene kuće sazidane od smeđe cigle, iste takve ograde, i malog trema ukrašenog belim vratima. Njegova pojava je vrištala da mu nije mesto u kratkom četvrtastom dvorištu, ispred uske kapije.

Možda u nekoj staklenoj zgradi obloženoj kožom i svilom. Da Zoji je mogla da ga zamisli tamo, sa svojom agresivnom poslodavkom.

Skoro je poželela da ga upita odakle mu pravo da joj se tako obraća.