Uvrnute Igre

*Zoji*

Tanka žica stajala je namotana na stolu, pored nje još jedno klupko u boji zlata, do njega još jedno obojeno bronzom. Šarene perle su popunjavale plastične delove kutije, u svim bojama veličinama i oblicima. Zoji uze u prste jedan tirkizni krug, provuče ga kroz žicu međ' prstima pa ponovi taj potez nekoliko puta, sve dok nije dobila dovoljnu dužinu da prekrije dužinu njenog ručnog zgloba. Ponovila je taj potez još koji put, klještima uvila krajeve tako da perle ostanu na mestu, i na kraju spojila sve nizove u jednu podeblju narukvicu.

Bez imalo ponosa je posmatrala taj komad u njenim rukama, preciznim rukama koje su nekada pravile pravilne rezove držeći u njima tuđe živote. Dan je jedva uspevala da sastavi svoj. Da napravi taman dovoljno nakita da može, da pokrpi račune od jednog meseca do sledećeg. Nakači narukvicu na ruku i malo namesti svetlo tako da lepo pokaže model i boju, a zatim napravi par slika. Posmatrala ih je sa istom ravnodušnošću sa kojom je posmatrala i sam aksesoar. Kao neophodno zlo. Kao malu pomoć njenom napaćenom budžetu. Kao poslednji povik njen duše, u žalu za nekim drugim životom.

Nekada je bila bitna. Nekada je svako jutro posmatrala svoj odraz u ogledalu sa ponosom. Videla je jednu drugačiju Zoji, Zoji koja se borila koja je grizla i nije se predavala. Tužan odraz stakla prozora jasno joj je govorio da ta Zoji više nije tu. Komad nakita odbaci u kožni kofer kraj lančića i minđuša, pa spakova sam materijal unutra, ubacujući i nephodan alat. Mala klešta za različite primene, sve tako majušno da bi bile potpuno beskorisne za bilo koju pravu kućnu popravku. Odložila je kofer kraj stola. Tu će i da ostane dok Sofija iz „Moje male maštarnice" ne dođe po njegov sadržaj. Sofija ju je uvek podsećala da su tu i društvene mreže. Da ima tako sajnu ponudu da bi mogla da stvori „uspešni mali biznis" samo kad bi se potrudila. Čista zahvalnost na pomoći je naterala Zoji da joj ne kaže šta da učini sa malim biznisom.

Kuhinjski nož je stajao nadomak nje. Koristila ga je samo trenutak ranije da probuši kožu i napravi mesto nitanam. Sad ga je prebirala po prstima razmišljaljući može li da se iskoristi za još što šta. Kožu je svakakao savršeno rezao.

Zvuk telefona je uplaši toliko da se trgnula i hladno sečivo pade nazad na sto, uz buku. Telefon je uporno nastavljao da zvoni sve dok se nije podigla i dohvatila slušalicu. Sa isto entuzijajma koliko bi utrošila i na diranje gliste u bašti.

- Zdravo Zoji ovde Megan iz banke zovem u vezi hipoteke.

Zojin želudac se zgrči, hipoteka, koju nije platila poslednjih nekoliko rata. Znala je da će taj dan naposletku doći. Kao da je moglo da nestane, a opet eto ga taj dan je tu. Nadala se da bar ona neće biti tu.

Sebična glupa, Zoji.

Glas joj je drhtao kao detetu koje je zaboravilo domaći. Samo što ona svoj nije zaboravila. Koverte su bile bačene, zgužvane u fioku sa sve crvenim pečatom upozorenja na njima. Treptao je poput semofora svaki put kada bi otvorila poštansko sanduče. I sad pošto nije ispoštovala propis kretanja, mora da istrpi kaznu.

- Ja ovaj nisam imala vremena da vam se javim...

- Oh ne, nema veze zaista, mada moram da priznam da ste me baš iznenadili.

Neprijatno, pomisli Zoji i pusti da ta reč visi između nje i slušalice. Pitala se kako joj je uopšte uspevalo da razočara čak i one koji su je sreli samo jednom. A opet činilo joj se da joj to ide savršeno. Kao da ulaže određeni trud u to , ne čineći ono što se od nje očekuje. Sažaljive majke, bankarske službenice, stare prijateljice sa kojima nije ostala u kontaktu. Kolege kad im je rekla da odlazi. Šef koji je zamolio da razmili još jednom.

- Posle svih onih pisama koje smo vam poslali, posle svih molbi ovo zaista nisam očekivala.. Zoji zamuca da odgovori.

- Žao mi je...