Uvrnute Igre

* Zoji*

Tanki mlaz neonskog svetla obasjavao je salu za operaciju, jedva. Davao joj je prigušeni izgled neke mračne komore u kojoj su okačene slike - one iz njene prošlosti. Zanemela i slaba, stajala je na sredini.

Nemoćno, dajući sve od sebe da izbistri pogled.

Da ga ne skrene.

Da ne počne da cmizdri poput uplašene male devojčice.

Jer bile je tako sićušna i nemoćna tu, u hladnoj prostoriji, zarobljena međ' zidovima.

Žmirkala je i treptala pokušavjući da izbriše dva tela, sa obe njene strane po jedno, bleda i iznemogla, prikačena na aparate za održavanje u životu.

U životu bila je ključna reč, jer Zoji se činilo da su oboje već mrtvi.

Čaršavi su ih prekrivali do pola. Ostavljajući jasan pogled na oderotine na koži. Rane su krvarile na grudnom košu i jendnog i drugog muškarca.

Plakale su, i molile za zalečenje.

Molile da budu isceljene, zakrpljene.

Zoji se činilo da vrište nekim nemim glasom da ih ušije. Da provuče iglu i konac, i zaustavi, bar na tren taj život koji curi kroz njih. Nije bilo gaze po njima, nije bilo ničega da zaustavi trag krvi.

Zoji priđe bliže stežući skalpel. Tražila je igle konac, prvu pomoć bilo šta, ali je taj nožić, bio jedino što je imala.

Vrtela ga je međ' prstima onoko kako je za doručkom vrtela viljušku. Nesigurna želi li da ubode još jedno parče ili ne.

Nesigurna da će skalpel da seče onako kao ona želi.

Mašine su brujale otkucavajući poput bombe koja se sprema da eksplodira.

Vremena je bilo sve manje.

Trepatva srca ubrzavala su i usporavala kvareći onu ritmičnu liniju na ekranima.

Dve polovine njenog srca boravile su na dva različita kreveta, a opet, nekako je znala, vremena je bilo da spase smo jednog.

Mora da izabre, pomisli stežući oštar nožić u rukama.

Mora da spase jednog.

Može da spase samo jednog.

Ruke joj zadrhtaše i nož ispade na pod. Ona se savi da ga podigne, ali prsti je nisu slušali. Odbijali su taj potez koji je načinila toliko puta ranije. Ušla bi u salu sigurna u sebe, obučena u mantil. Zaštićena znanjem.

Sad, kada joj je trebala sva hrabrost sva moć, hladni metal je klizeo iznov i iznova kroz njene prste, dok su se otkucaji pretvarali u dve prave linije. Drhtala je i plakala, molila neku nepoznatu silu. Neku drugu silu da joj pomogne.

Da spase jednog, bar jednog.

Ali nije bilo nikoga ko bi je čuo. Stajala je sama i užasnuta, nespretena da sačiva bar jendnog muškarca kog voli. Krv je natapala pločice dolazeći do nejnih belih starki.

Zoji pade na kolena uz zvuk mašine.

Mantil poprimi grimiznu boju.

Šaputala je, bar jednog dok joj zubi nisu zacvokotali, a bubne opne probio zvuk smrti.

Zoji zaklopi oči i zavrišta iz dubine duše.

- Zoji!

Vikali su muški glasovi za koje nije mogla da uradi ništa. Zvali je za spas. Izgovarali ime bednice koja im nije bila od nikakve koristi. Sklopljene oči i zapečaćena usta nisu se pomerala, a opet mogla je jasno da čuje svoje ime.