Uvrnute Igre

Ovde sam

Munja je rasparala nebo, obasjavajući svetlom mrkli mrak. Na trenutka obasja i skamenjeno lice iza stakla, dajući mu sablasnu boju. Činilo se da se tlo trese dok prozori zavijaju kao da žele da iskoče iz spostvenih šarki.

Kladuija je čekala. Sedela je u mraku, tama ju je grlila, demoni su joj mileli po koži. U noći kad se sva svetla pogase, kad isključi svu buku sparatova ispod. Kad isključi ljudske zvuke, njihove uzdisaje, njihove reći i otkucaje njihovog srca, tu u tišini dok je noć jedina grli Blue je ponovo postajla Klaudija, žena koja je dozvolila mraku da joj oduzem sećanja, želje i ljubav.

Devojčica nije bilo da je nasmeju svojim budalastim izjavama. Sema nije bilo da joj objašnjava zašto treba da bude bolje.

Nije morala da se pretvara, nije morala da glumi, mogla je da opusti svoju kožu, počeša deteline na licu, i prizna da je iznutra jedna otužna crna masa.

Nije da ju je to zabrinjavalo. Vampir, kriminalac i ubica.

Dama Pik, više nego dama Herc.

Smrt koja vreba iz prikrajka.

Demon i čudovište. Sve to u vezi sebe je prihvatala i razumela, znala je ko je, znala je zašto je morala to da postane. I to je na kraju krajeva bilo sasvim u redu, ni jedan deo njenog bića se nije bunio protiv toga. Nije je grizla savest. Nije želela da bude neko drugi.

Nije se pravdala i pokušavala da sebe učini boljom.

I zato nije mogla da razume uzbuđenje zbog onoga što je čula. Neko je navijao za nju, i njoj nikako nije bilo jasno zašto. Glas sa druge strane slušalice je malo zavribrirao, sa udarom groma koji je razbio tišinu.

- U svakom slučaju dolazi po tebe.

Gals je ponovo sigurno izgovrio iste reči.

- Nikad ne bih rekla da ćes ti biti ta koja će ga izdati.

Ponovi u neverici

- Ko govori o izdaji?

- Pozvala si me zar ne?

- Jesam.

Klaudija pruži ruku da dotakne ivicu stola svojim zagasito crnim noktom.

- Ah da pogađam želiš nešto za uzvrat? Nešto što samo ja mogu da ti ponudim, nešto na ivici zakona?

- Ne.

Kaludija se malo uspravi.

- Mora da imaš neku želju? Neki razlog.

Možda devojka još uvek nije dobro razumela pravila igre, ali Blue je dobro znala da ništa na ovom svetu nije besplatno. Sve je imalo svoju cenu.

- Želim da bude srećan, razumeš?

- Znaš sa kim govoriš dušice zar ne? Znaš šta sam sve učinila?

- Imam nekih ideja, ali ne marim mnogo za tvoje razloge.

- Ko bi rekao mala Zoji, očekivala bih da više ceniš moć pravde.

Zoji iznervirano uzdahnu. Zvučala je kao da je na ivici svog strpljenja. Kao da joj je dosadilo da ljudima govori ono očigledno. U nekom drugom svetu, mislila je Blue, mogle bida budu prijateljice, da češlajju jedna drugoj kosu. Da gledaju glupe ženskaste filmove i tračare o ljubavi. U ovom svetu Zoji je pripadala svetlu, i ako to još nije shvatala, dok je Kladija otela dušu đavolu, i posatala jedan.

Sa tom razlikom prijateljstvo ih ne bi odvelo nikuda, zato je još manje razumela zašto Zoji ima potrebu da je upozori.

Da ona učini uslugu njoj?