Uvrnute Igre

***

Zoji zacvile sa druge strane vrata. Ta žena, ta grozna žena joj je poslala bebisitera, a njoj nikako nije bilo jasno zašto bi to uradila. Osim, ako je vidi kao slabu tačku. Denovu slabu tačku koju bi mogla jedno da iskoristi sebi u dobit.

Mrzela je tuđe noseve zabijene u njen život kao da niko nema pametnije posla. Iznervirano cimnu vrata plakara otvarajući ih širom. Ni sama nije shvatila šta radi dok već nije stajala ispred njegove odeće. Pobiće miris prisustva drugog muškarca u njihovoj kući. Htela je da njegov parfem odigra rat sa mirisom tela onog nametljivog klipana koji je lupkao nešto po njenoj kuhinji. Htela je da ga sopstvenim mislima gurne kroz zid, da ga izgura na vrata, da vrišti da uradi bilo šta samo da nestane.

Svesna da ne može da učini ništa od toga poželela je da se izgubi, da ispari, da napusti okvire zidova, da postane bestelesna.

Želela je da nije tu.

Zojina stopala uđoše u plakar. Smestila se unutra, u tu kutiju ušuškana među Alovim odelima, njegovim lepim košuljama, i mekim džemperima sa okruglim izrezom. Nije ih bilo puno, uglavnom ono što je ona birala za njega. Privuče kolena ka grudima, pa povuče jedan sa vešalice. Cimala ga je sve dok nije popustio i skliznuo joj u ruke.

Hvatajući sivo parče meke tkanine poput slamke spasa obgrlila ga je sa obe ruke čvrsto ga privijajući uz sebe. Miris je bio ustajao, zastareo. Kao da ta krpa nikada nije prekrivala nijedno telo, sad je umesto na znoj mirisala na sredstvo protiv moljaca, na kesice lavande poređane po ćoškovima plakara.

Zoji teško proguta suzbijajući potisnuta osećanja. Da li ga je poslednji put u tome videla za godišnjicu, na tremu dok je ispijao čaj? Dok se spremao za posao? Ili ono veče kad joj je mahnuo da ide sa drugovima na fudbal, i nikad se nije vratio? Ne tad ga nije nosio, za toliko je još mogla da se seti.

Zoji tiho zajeca dopuštajići tkanini da upije tragove njene maskare. Nisu je više bolele uspomene. Ubijalo ju je to što joj tako uporno izmiču.

- Mama.

Maksov glas iz tame sobe je trže. Zoji dlanovima obrisa oči, lice joj je poprimilo otisak materijala. Bila je umrljana i razmazana, kao da je pretučena bolela ju je svaka kost u telu.

Zoji pretrnu.

Maks je bio kući.

Što je značilo da je prošlo bar 2 sata od kad je sela tu.

Toliko se utopila u samosažaljenje da je zaboravila da pokupi Maksa posle rođendana..

Maks je kući, prolete joj opet kroz glavu uspaničeno. I njen pogled srete njegov.

- Mama sta ladis tu?

- Samo sam...

Prebirala uspomene? Ubijala sebe u pojam?

Požele da kaže nešto smisleno. Nešto pametno i mudro, ali joj ništa ne pade na pamet.

- Igrala sam se žmurke.

- Stvarno?

Upit je Maks.

- Aha, čekala sam da me pronađeš.

- Ali mama nisi mi lekla da te tlazim..

- Pa sad jesam.

Reče kao da to sve objašnjava.

- Je l' ti bilo zabavno sa drugarima?

- Da!!!

Maks vrisnu i poče da prepričava dogodovštine, čak podiže majicu i pokaza joj svoju iscrtanu tetovažu na ruci. Tetovaža je bila izuvijana, mastilo se razmazalo na nekoliko mesta, molila se da će jedno kartko ribanje da uništi tu čudovišnu grozotu sa njegove mlade kože.

- Vidi, vidi ista kao ujka!

- O gospode!

Zoji se naceri zaboravljajući na sve, sama je kriva što mu je Den bio jedini muški uzor. Tad joj još nešto prolete kroz glavu.

- Makse je l' te Karlova mama dovela kući?

Maks zavrte glavom.

- Broj do 50, a ja ću opet da se sakrijem, važi?

Maks radosno ciknu i prekrsti ruke na vratima plakara tiho mrmljajući brojeve. Brojevi su se ponavljali i išli redoslednom koji se Maksu dopadao, ali ona odluči da ga ne ispravlja. Bar ne sad. Otvori širom varata. Riđokosi muškarac stajao je kraj postavljnog stola. Kuhinja je mirisala na neke čudne začine. Na stočiću su stajala dva tanjira i đuveč sa nečim što je prepoznala koo lazanje.

- TI!

Uperila mu je prst bockajući mu grudni koš, ignorišući krčenje svog stomaka i pogled koji je bežao ka hrani.

- Rekla sma vam dalje ruke od mog deteta!

- Samo sam hteo da pomogne,

- Nije mi potrebna tvoja pomoć!

- Činilo se da jeste.

Drsko joj odvrati cereći joj se u lice.

- Ako samo...

Njegova ruka poklopi njenu izazivajući joj strujni udar. Zoji je sa gađenjem izmaknu, ali ne dovoljno brzo da poništi dodir kože na koži. Niko je odavno nije dotakao i njeni poludeli hormoni morali da odreaguju.

- Vidi u redu je, ne fali mu ni dlaka sa glave pobrinuo sam se za to.

- Predali su ti mog sina tek tako?

- Možda sam pozajmio ključeve od tvojih kola i rekao da si me unajmila kao dadilju?

- Poverovali su da sam unajmila muškarca?

- Rekle su da to ima svojih prednosti.

Sem skloni pogled što dalje od nje. Nije imao nameru da ponovi sve ono što je došlo do njegovih leđa. Kada su to izrekli nisu se čak ni potrudili dovoljno da upakuju svoje reči u šapat.

Zoji se odmače.

- Drski bezobrazni se....

- Hej, pazi neki će hteti da znaju šta tražim ovde, osim ako ne želiš da im daš neki drugi izgovor?

Zoji ga prostreli pogledom.

- Gubi se iz moje kuće.

On klimnu glavom nestašno.

- Dobro, vidimo se sutra. Prijatno veče.

Sem ugleda glavu kao viri iz susedne sobe. Dečak se obradovao kada je došao po njega. Pričao je celim putem sa njim, zadirkivali su se međusobno. Bio je tako radosno i milo stvorenje za razliku od svoje majke, pomisli Sem.

- Ćao Makse.

- Cao Seme!!

Maks povika sav srećan ozareno posmatrajući riđokosu grivu.

- Vidimo se Zo!

Zojine oči zatreptaše na tako prisan izraz.

- Hajde da jedemo.

Reče Maksu, i čvršće steže vilicu da umiri trzaj.