Uvrnute Igre

*Džoker*

      Dok je na zvučnjaku odzvanjala pesma Cat Pierce "Go to Hell", Den se osećao upravo tako kao da stoji na samom ulazu pakla. Tačnije meduzinom zamku jer ga je upravo ona posmatrala u predvorju hotela. Ispod i oko meduze nalazio se bazenčić za vodu, oslikan plavim malenim mozaik pločicama. Kada je prišao bliže Den primeti da sa zmija kaplju tanki mlazevi vode.

     Nije ga mnogo iznenadilo što je meduza sačinjena od žada, ni pozlaćeni komadići stakla nasumično poređani po zidu u parčićima svih oblika. Mozaik na zidovima je upijao staklo lifta, stepenica koje su vijugale poput zmije celih 13. spratova, i crni mermer na koji je zakoračio.

    Recepcionar za pultom od mermera iste boje ga je odmerio kao da je blato zaostalo na nečijoj cipeli, tako skorelo i beskorisno da se nije ni potrudio da ga upita šta želi. Den se nakašlja nekoliko puta pre nego što se bledi mladić udostojio da prestane da se pretvara da posmatra računar i podigao glavu ka njemu.

- Mogu li da vam pomognem?

      Njegov kiseli glas izveštačeno prošišta prostorijom. Den ne odole iskušenju da ga uporedi sa zmijama. Na trenutak je razmišljao da izvadi značku i pokaže je tom klipanu samo kako bi se zadovoljio njegovim izrazom lica. Ljudi raguju na značke, ako su dovoljno pameti. Još više reaguju na nju, ako su krivi. A Den je mogao da se kladi da je hotel čisto leglo kriminala i greha.

I zmija otrovnica, pomisli zajedljivo.

      Međutim, pre nego što je stigao da bilo šta doda pojavila se isto tako bleda devojka sjajne skoro crvene kose vitka i tanka poput grančice. Svetlo plave oči ga odmeriše, činillo se Denu nekako glasno. Kao da je svima u prostoriji dala do znanja da joj se dopada to što vidi. I ako niko sem njega i nje nije učestvovao u tom nemom razgovoru. Tanke usne su raspukle balončić žvake međ zubima i malo se nagala taman toliko da je imao osećaj da bi mogao prstima da joj dotakne bradavice samo da ih je prislonio na njene grudi.

- Mogu li ja da ti pomognem?

Ledeni poged fiksirao je njegov, učini mu se da deluje nekako prazno, a opet trebala mu je čitava sekunda da oblikuje usnama ono što želi da kaže.

- Prijatelj me čeka u baru, možeš li da me uputiš gde se nalazi?

Muškarac za pultom samo frknu na to. Kao da mu ni najmanje nije poveraovao da bi bilo ko od njegovih prijatelja ušao ovamo.

Denu nije bilo jasno zašto.

On sam izgleda đavolski. Poput palog anđela.

Devojaka prstom pokaza na spojene crvene teške zavese skoro ispod stepenica.

- Tamo.

- Možda bi mogla da me otpratiš do tamo?

Den se ponada da će uspeti da sazna nešto od cure, naposletku gutala ga je pogledom, a to je uvek značilo da je raspoložena za razgovor.

I još ponešto.

Cura preblede još više, kao da je to uopšte moguće.

- Nije nam dopušteno da napuštamo radno mesto.

- Siguran sam da vaš poslodavac ne bi imao ništa protiv? Naposletku ja sam gosti.

Mladić i cura razmeniše nedorečene poglede. I Den shvati da će morati sam do bara, ili to ili da čeka da ga neka grdosija izbaci kroz vrata.

     Ni bar nije bio mnogo drugačiji od ulaza, crno bele slike po zidovima oslikane u pasetlu duhovi, demoni, i veštice na lomači, koje umesto molitve izgovaraju kletve. Denove dlačice na vratu proradiše na te misli. Pomešan sa zagušljivim vazduhom i dimom znoj se polako lepio na dno njegovog vrata.

Bilo je budalasto da se ponada da noćne more neće da ga prate i na javi.

Isto koliko je bilo budalasto da se nada da su napadi panike rezervisani samo za policijsku stanicu.

Osećao ih je svuda. A vremenom su samo postajali sve gori.

Tamo gde je bilo smrti, i straha probijali su crveno dugme za uzbunu.

Pod od crnog mermera i svetlo sivi zidovi su odavali utisak da se zlato sliva sa plafona pa sve do sredine.

Den zamisli kako to zlato klizi do njega spremno da ga potopi i pretoči u jednu od onih fino izvajanih statua.

Plafon od stakla mu se cerio izduženom slikom njegovog uspaničenog tela. Stolovi i stolice mešano drvo i zelena svila, su mu se otvoreno rugali.

Den opsova arhitektu prostorije koja je više bila kružna nego prava, pa se nije znalo koji je prozor na kojoj strani, kao ni gde počinje, a gde se završava.

Den udahnu duboko, pa zadrža dah ponavljajući isto sve dok nije bio prividno smiren, pa odabra barsku stolicu i smesti se na nju.

     Posmatrao je i čekao, buka i gužva su mu ometali pogled na okupljene. Ono što je jasno mogao da uoči je gomila bogatih ljudi, nanizanih zlatom i dragim kamenjem, obučeni u kreacije kojima on nije znao ime, i koje njegova skromna plata ne bi ni za deceniju mogla da pokrije.

     Ono što nije mogao da opazi bila su dva oka koja su ga snimila koliko odmah. Nije ličao na pandura. To je Blue mogla odmah da zaključi po njegovoj crnoj odeći, uskom crnom prsluku i tetovažama po prstima i rukama koje su nakratko zadrhtale.

     Klaudija je opazila trenutak nesigurnosti u njegovim blistavim očima, mogla je da nanjuši iskrice iskonskog straha koji je sejao pod stopalima i bila je zadovoljna time, bio bi budala da zakorači u njen dom, a da se ne uplaši onoga što ga čeka.

    Iskreno se iznenadila kako miriše tako ukusno, mnogo bolje od tečnosti koja joj je stajla u čaši i na rubu usana pomešana sa dobrim viskijem. Dugokosi mušarac je širio svoj miris poput Božićnog pudinga, toliko privlačan da krv svih njenih gostiju nije mogla da se meri sa onim što je kolalo njegovim venama.

     Da se hranila ljudima, zabila bi rado svoje očnjake u njega.

     Da nije detektiv.

      Da nije došao da njiška po njenom đubretu kao stari izgladneli pas.

      Da ne pokušava da se dočepa onoga što pažljivo čuva u svojim odajama.

      Ovako uživala je u njegovoj nelagodi. Pustila ga je da posmatra, da se prilagodi.

Čekajući, pažljivo i smireno, pravu priliku za napad.