Uvrnute Igre

***

Kratko lupanje na vratima prenu ga iz misli, Den začešlja mokru kosu rukama i poveza je u kratak smeđi rep. Naceri se sopstvenim mislima o njegovoj novoj prijateljici koja se sigurno vratila po ono što je zaboravila da uzme prethodne večeri - njega.

Nestašno se smešio svom odrazu u ogledalu, baci poslednjii pogled na sveže istuširanu kožu pa naprska određenu dozu dezodoransa uvežbanim pokretom ruke. Zadovoljan kako izgleda otvori širom vrata namerno ostavljajući svoj ogoljeni torzo u prvi plan, dajući joj jasan pogled na njegove razvijene mišiće.

Plave oči sa druge strane vrata se izviše upitno.

- Zaboravio si da se obučeš?

Mišići usna mu se trznuše u bolan smešak, prikrivajući njegov postiđen izraz lica. Devojka sa druge strane vrata se glasno nasmeja njegovoj maloj predstavi pokazujući jasan izraz gađenja na licu.

- Imao sam na umu prijatnije društvo.

- To je tako patetično Deni čak i za tebe.

Kao da nije imao dovoljno poniženja, komšinica se pojavi na vrhu stepenica. Gomila sedih kovrdža i sićušne crne oči sa odobrenjem preleteše po njegovom telu. Sa svojih trideset i pet izgledao je poput Zevsa, lep i mlad u punoj snazi, sa pločicama koje se se spuštale sve do ivica pamučne sive trenerke. Široka ramena su mu skoro ispunjavala dovratak, tetovaže su stajale isrctane po njegovim rukama uključujući i prste. Riđa, smeđe plava brada mu je skrivala vrat, a dva izvijena brka krasila su njegove obraze. Kosa bi mu skoro dodirivala ramena da nema gumice kojom ju je vezivao.

Izgledao je poput samog vraga, gorostas od 195 cm. San svake žene.

- Hajde Poaro, pomeri se u stranu pre nego što ti komšinicu strefi srčka.

Tanke usne se naceriše osmehom koji je toliko ličao na njegov, dugi slap kose visio je sa repa boje plamena prošaran starim zlatom, plave oči poput njegovih su ga izazivale da nešto doda. Den zavrte glavom pomerajući se u stranu.

- Odvratna si Zoji ženi je skoro osamdeset.

- Pa? Starije žene su danas u modi. Zar ne čitaš časopise?

Den zakoluta očima na gluposti koje je bio prinuđen da sluša.

- Ulazi dosado. Da stavim čaj?

Zoji na to samo odmahnu glavom gurajući se pokraj njega nateravši ga da se zaklima na petama. Postarija žena iza njega i dalje je petljala sa ključevima oko brave, pa Den brzo zalupi vrata, izvinjavajući se.

- Ne, došla sam da proverim da nisi slučajno zaboravio na naš dogovor.

- Nisam, verujem da si došla i da proveriš da li sam uklonio sve opasnosti?

Zoji na to samo slegne ramenim kao da se ne izvinjava, pa nastavi da korača po sobi tražeći moguće izvore opasnosti. To je već bila uobičajna rutina na koju se Den vremenom navikao. Zoji bi ga prvo obavestila da treba da čuva Maksa. Zatim bi se pojavila da proveri da li je sve kako treba, izmišljajući razne izgovore kako se našla, savim slučajno, u komšiluku. Ovaj put očigledno dolazi od frizera. Zaljuči Den po novoj boli njene kose, ali nije ništa nije rekao. Dve šolje za čaj našle su se na pultu, dok je uredno spuštao kesice u njih. Sad je čekao ono standardno pitanje, koje je Zoji ovaj put izgovorila njegovim leđima.

- Ako si se predomislio mogu da ostavim Maksa negde drugde.

Negde drugde je bilo mesto koje ne postoji, Den je to dobro znao.

- Savršeno sam sposoban da čuvam šestogodišnjaka Zoji.

- Jesi li siguran u to?

Ton njenog glasa ovog puta zvučao je zabavljeno, Den se okrenu da je namršteno pogleda i spusti lonče na šporet. Na ringli se upali crveno dugme, jarko poput njegovih obraza. Zoji ga je celog života izluđivala, uzimajući svaki trenutak slave kad su tek bili deca. Čak je morala da se rodi i celih 5 minuta posle njega samo da bi svi mogli da ga ubeđuju kako je on veliki brat zanemarivši da su im datum, sat, i godina rođenja potpuno isti. Nastavila je da bude teatralna koz celo njihovo odrastanje. Bila je prava napast, a sad ga je zadirkivala sa sjajem u očima držeći drap veš između dva prsta jedva ga taknuvši jagodicama.