Uvrnute Igre

* Let' s play *

     Opravdanje, da li je uopšte neophodno kad svakako znate da ste krivi?

Kad nemate dušu krivica vam se razliva po prstima, po telu i stopalima i klizi preko vas tako da je svi drugi jasno vide, sem vas samih.

Krivica ne dodiruje nekog poput Blue, ne trudi se da mu čačka po savesti, ne grebe mu po ušima, ne zaviruje unutra i ne vrišti „kriva si!"

      A jeste kriva, krivica bi u njenom slučaju bila sasvim ispravna.

    Blue se nasmeši, mogla je da zamisli lice lepog detektiva kako umorno zaklapa oči nad njenim pogledom. Mogla je da zamisli kao umorno izgpovara „Ne opet." Što se Klaudije ticalo to bi bila sasvim ispravna rečenica u situaciji u kojoj će uskoro da se nađe.

     Deo nje poželeo je da bude tamo da stoji pored svog poklona - svečano, i naceri mu se u lice. Ne poklonu, to svakako baš i ne bi moglo da bude izvodljivo.

Već Damjanu Denijelsu.

     Čekala bi da on shvati njenu krivicu i gledala njegove ruke kako bi se stiskale od želje da je razapnu na krst, samo da bi njegove oči gledale kako se koprca. U mislima bi je spalio poput veštice i uživao u prizoru dok mašta kako je guta dim i vatra cvrči po njenoj koži. Ono što Den ne bi tad znao je da ne bi bio prvi koji bi to pokušao, i svakako ne bi bio jedini kome bi to pošlo za rukom. A opet ona bi opet izašla kao pobednik.

Mogla je jasno da ga vidi kao one večeri za barom, njegova pravda i želja se bore tu pred njenim očima, otimaju se i tuku u njegovom umu. Dok jedna strana mašta da je zgnječi i uništi. Druga je tako patetično želela samo da je dodirne.

    Kaludija još jednom zaključi da bi silno želela da je tamo gde je i on sad.

     Uživala bi u tome.

    Za razliku od uživanja mora da sedi preko puta patetične verzije Italijanskog šefa mafije, rođenog u selu Mousehole u Cornwallu. Mogla je da ga zamisli kao pokvarenog dečaka koji je rasturao Božićne dekoracije po luci. Uništavao sve što je lepo svojim žuljevitim prstima koji su mu i danas mirisali na ribu. Mada je verovala da se svojski trudio da ukloni taj trag sebe, nažalost lepo odelo i loše uvežban izgovor teško da su ga pretvorili u gospodina. Ni dvojica grdosija pored njega nisu izgledali ništa bolje. Utegnuti u prsluke preko debelih stomaka sa okačenim oružjem za pojasom. Pištolji su bili klasični revolveri u duborezu. Blue je mogla da se opkladi da im je cilj da ostave utisak, isto koliko je mogla da se opkladi da u gepeku drže automatske puške.

Plavokosi klipan sa njene desne strane se znojio svaki put kad bi ga pogledala. Bio je pametniji od svog gazde, „Šefa" kako je Džon sam sebe nazivao, toliko mu je priznavala i ako bude morala da ih se reši Klaudija zaključi da će njega da ostavi za kraj.

     Deo nje je to smatrao nagradom za strah.

      Drugi deo je planirao da se okupa u njemu.

Iza nje kao podrška stajao je lepi riđokosi mladić koji je neverovatno podsećao na lepog detektiva. Zahvalila se propisno Bilu što ga je pronašao, i ako mu nije ni ostavila mnogo izbora. Upamtila je njegov pogled kada je shvatio da je mladi kralj svrgnut sa trona.

       Siroti Bili, pomisli Blue skoro sažaljivo.

Zgodni muškarac bio je go do pojasa čisto kao provokacija tipovima ispred nje, teško da bi ih u bilo kom veku nazvala muškarcima. I Džon je to dobro znao. Njegovo ophođenje joj je jasno stavljalo do znanja da je uvređen, kao da je marila za njegov ego.

Klaudija pomeri još jedna papir čitajući ga pažljivo, kao da je zaista i zanima šta piše na njima. Klimnula je nekoliko puta čisto da potvrdi da joj se dopada ono što vidi. To je Džonu izazivalo još veću nelagodu. Blue je bila ubeđena da deo njega ne želi da se njoj dopadne način na koji je poslovao. Drugim delom je vapio za pohvalom.